Естетика хорора – страва и ужас као естетски феномени

Да глобализованој индустрији забаве не иде добро зна се већ годинама. Да би просечан холивудски блокбастер „испритискао све дугмиће“ публици како би могао да „полупа благајне“ и одржи кривуље раста власницима студија потребно је све више и више улагања у маркетинг и њему сродне психолошке манипулације, о чему се већ много више мисли него о самом садржају филма који би људи требало да погледају у биоскопу. И чини се да је ова криза општа – комедије о којима сви причају су ретке, мехур стрип-филмова је пукао, акцијаши су бледа сенка својих живахних деда из осамдесетих и деведесетих, док костимиране драме све више посустају и на плану костима, и на плану драме. Чини се да нема жанровског правца који је задржао своју потентност, социјалну релевантност у транскултурну универзалност из златног доба Холивуда – уз један упадљив изузетак.

Хорор филмови се и даље изузетно добро држе, како на биоскопским благајнама, тако и на стриминг платформама – било да је реч о старим серијалама и франшизама или новим експерименталним остварењима, било да су у питању високобуџетни пројекти, претенциозни фестивалски филмови или јефтине продукције снимане помоћу штапа и канапа. Штавише, већ годинама се рутински догађа да хорор филм продуцентима врати по десет и двадесет пута више новца него што је у њега уложено. Али питање о издржљивости и релевантности овог жанра у филму (као и у другим уметностима) отвара кудикамо занимљивије естетско и филозофско питање – шта „страва и ужас“ представљају као естетски феномени, на који начин нас они афицирају и коју врсту уживања производе. Специфична естетика хорора, пројектована управо да застраши, уплаши и ужасне, баца ново светло на естетику која је дуго свој домен истраживања задржавала унутар бинарне осе лепо-ружно.

Зашто су хорори толико омиљени и шта публика воли у њима, како се страх, језа, ужас и паника естетски утемељују, како се хорори естетски вреднују и зашто нас толико привлачи „мрачна шума у којој живи дрекавац“, питаћемо књижевника и аутора хорор романа Небојшу Петковића.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић