Бранко Лазић
"Кад год завршим филм до којега ми је стало, дешава ми се нека врста постпорођајне депресије, не желим да га видим бар неколико седмица. Тек након чишћења имам храбрости да покушам да видим и схватим шта сам и како направио. Процес стварања документарног филма увијек је ризичан и непредвидљив - налик скакању у базен у нади да у њему има воде. На том путу сценарио мора да умре. ако не нестане, филм неће оживјети."
Ово су само неке речи из текста нашег данашњег госта Бранка Лазића, документаристе, чији је нови филм Пластични богови и огледало приказан на 33. Фестивалу европског филма Палић.
Ово је прича о томе шта стављамо испред себ док идемо у непознато, стварима које нас подсећају на то ко смо и шта смо, без обзира где идемо. Редитељ је позвао стотине сниматеља, редитеља, путника, блогера и разних других видео ентузијаста из целог света да му пошаљу снимке онога што људи стављају на ретровизоре својих аутомобила, камиона и аутобуса.
У данашњем разговору са Бранком Лазићем, који је запослен на Радио телевизији Републике Српске сазнаћемо и како гледа на документарне филмове данас и зашто је изабрао да се бави баш њима, како је на ред после филмова о Бранку Ћопићу, Душку Трифуновићу и Јадранки Стојаковић дошла и овако необична тема.
Уређује и води Ана Вучковић Денчић.
_169x300 "Zeleni i crni list")
Коментари