О прози Воје Чолановића и поезији Бранислава Петровића

Док је прозаиста, преводилац и уредник Воја Чолановић, до добијања Нинове награде за роман Зебња на расклапање 1988. био слабо примећен као писац и прилично негативно вреднован, песник и есејиста Бранислав Петровић одмах је скренуо пажњу јавности својом првом књигом Моћ говора (1961) која се кретала од хвала до покуда.

Њихови опуси данас се другачије читају, донекле и другачије вреднују, о чему разговарамо са Јеленом Журић која је приредила прозу Воје Чолановића и Јеленом Марићевић Балаћ која се бавила поезијом Бранислава Петровића.

„Чолановићева проза у корпусу савремене српске књижевности нема парадигматичан статус, не сагледава се у својој укупној вредности и значају, нити се историографски прецизније бележе мене кроз које је пролазила (од реализма, преко модернизма до постмодернизма) и не прикључује се постмодерном току српске књижевности, иако му, по свим карактеристикама и вредностима, својим знатнијим делом припада – од Пустоловине по мери (1969) до Оде мањем злу (2011)", бележи Јелена Журић у предговору „Укрштаји супротности и прози Воје Чолановића" који прати избор приређен за Антологијску едиције Десет векова српске књижевности.

„Полетна и расцветана, „богата и расејана", поезија Бранислава Петровића манифестује се као поезија коју ће сви читати, а то је данас, рекло би се, најскупље, тј. најтеже постићи", напомиње Јелена Марићевић Балаћ у поговору изабраних песама Бранислава Петровића Ја волим кишу које је објавило Суматра издаваштво.

Ауторка сматра да се, и поред различитих тематских и поетичких кругова у опусу овог песника, ова поезија „најдубље утемељује у љубавном песништву и чињеници да управо љубав даје крила човеку и поезији", а да је чувена Ана из Петровићеве поезије „и Муза и идеал, реч и (пра)песма, Анима и алтер его вољене Каће, огрнута Еуридика и суматраистичко надахнуће".

Уређује и води Соња Миловановић