Дијалектика прошлости и будућности – о повесној прогресивности српског народа

Сваке године око Сретења српски народ се подсећа на неке од епскијих сцена из националне историје, али истовремено суочава и са низом малодушних патерналистичких стереотипа који су се запатили у јавном дискурсу претходних деценија. Резултат који се добија је карикатурална слика, која устанак у Орашцу приказује као некакво ступање стриповских Индијанаца на ратну стазу – ослобађање деструктивне енергије која, додуше, руши стеге и слама окове једног наопаког окупационог режима, али истовремено успоставља неку врсту „лошег преседана“ за српски народ, који успех Карађорђевих устаника узима као дозволу да „стално нешто зановета“, да се „стално нешто буни“, и да упорно инсистира на некаквој „изузетности“ у односу на окружење које само хоће да „прати програм“ и „слуша старије“. Оно што ову слику чини занимљивом јесте управо представа да су Срби нека конзервативна снага која кочи историјске процесе, иако историја сведочи не само да су се све српске успешне буне и устанци завршавали напредовањем политичких права и модернизацијом политичког система у земљи, него су Срби то по правилу радили међу првима у Европи.

Србија је 1804. неповратно укинула феудализам и формирала једну од првих модерних нација Европе, 1835. је опет међу првима добила устав којим је забранила робовласништво и гарантовала грађанска права свим Књажевим поданицима, током XIX века гајила је аутохтоне еманципаторске и антиколонијалне покрете, сопствену школу радикализма, социјализма и интегралистичког империјализма, у XX веку је била пионир ослобађања и ресуверенизације поробљених народа Централне Европе, да би принципијелно устала против нацизма, обгрлила социјалистичку револуцију (и контрареволуцију) и, најзад, прва у свету стала на црту америчкој планетарној хегемонији. За народ који се стално клевеће да је „ретроградан“, „заостао“ и „конзервативан“, то је много политичких експеримената и још више далековидих удара на силе које су се у своје време чиниле непобедивим, да би управо будућност показала да је, као што знамо, земаљско царство „увек већ за малена“.

Колико су Карађорђеви устаници и његови политички наследници били прогресивни, а колико конзервативни, да ли је Србија у својој историји више гледала унапред, или уназад, колико смо као историјски народ били склони политичким експериментима и како се у све то уклапа Косовска вертикала и императив борбе за слободу, разговараћемо са историчарем и сарадником Института за европске студије Петром Ћурчићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић