О божићном филму, новогодишњој атмосфери и празничној естетици

Успешна и богата пословна жена, чија каријера у великом граду не оставља простора за романтику и љубав, невољно пред Божић стиже у свој мали родни град у унутрашњости САД да помогне родбини око неке локалне кризе коју не могу да разреше, где прво почиње да је иритира, а затим да јој се допада рустични локалац који носи кариране кошуље, вози џиновски пикап и уме све да поправи. Прво се заљуби у њега, затим побегне натраг у град где увиђа да је њен успешни живот био потпуно празан, а онда се враћа натраг схвативши да је права срећа била у граду, заједници и љубави коју је оставила иза себе. И наравно – у Божићу.

Жан Бодријар у Симулакруму и симулацији износи славни аргумент да се „Дизниленд представља као нешто измаштано како би нас убедили да је остатак Америке стваран“, што фантазији Дизниленда даје једну дозу искрености и стварности коју остатак Америке нема. Исто се може рећи за десетине филмова „Холмарк“ продукције који се снимају по горе наведеном шаблону, и који се по америчким телевизијама приказују током целог децембра, а добар део њих процури и у наш јануарски празнични програм. У тим филмовима има много неискрености и чак цинизма са којима се презрени и одбачени део Америке у време празника поново открива као њена „душа“ и „аутентичност“, а све то у оквиру шаблонског конзумеристичког производа који масовно производе и намећу потрошачима они исти „бездушни зликовци из Великог града“ који су у тим филмовима традиционални негативци.

Из свега тога се рађа једна необична дијалектика – са једне стране ова „извештачена“ и „измаштана“ божићна Америка заиста јесте њено суштинско и најлепше лице, културни идеал на коме је изграђена њихова хегемонија и цело „Глобално село“. Са друге стране, корпоративна хипертрофија божићне и новогодишње робе чини ову естетику мучном, наметљивом и чак – репресивном.

Како се снимају божићни филмови и шта један филм чини „божићним“, како се америчка божићна естетика прелива у друге делове ствета, а како трансформише и трансупстенцијализује у источноевропску „новогодишњу атмосферу“, и како треба да вреднујемо празничну културу којом смо бомбардовани у децембру и јануару, разговараћемо са редитељем Данилом Бећковићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић