Џон Адамс - Антоније и Клеопатра

Сезону преноса из Метрополитена у сезони 2024-25. настављамо опером „Антоније и Клеопатра", америчког композитора Џона Адамса која је премијерно приказана публици у Њујорку 12. маја.

Након дебија у Метовој премијери Адамсове опере Ел Нињо 2024. сопран Џулија Булок тумачи улогу неодољиве Клеопатре, која се сматра једним од најкомплекснијих и најзаноснијих ликова, насупрот бас бариотона Џералда Финлија у улози Антонија.

Сам композитор диригује извођењем своје лирске и богато оркестриране партитуре, предводећи нову поставку револуционарне редитељке Елкане Пулицер (која је Адамсу била сарадник на либрету) и која је причу о проблематичној романси и политичким сукобима једне од великих, зрелих Шекспирових трагедија, пренела из старог Рима у златно доба Холивуда тридесетих година прошлог века. Тенор Пол Еплби је Цезар, а мецосопран Елизабет Де Шонг је Цезарова сестра и Антонијева остављена жена Октавија.

Легендарна љубавна веза између Клеопатре, последње египатске краљице, и Марка Антонија, римског генерала и вође, фасцинира свет вековима. Појављивала се у различитим облицима у разноврсним жанровима, од историјских текстова, поезије, сликарства и скулптуре до музике, драме и филма, и лако је видети зашто: судбина скоро целог света, како се тада схватао, почивала је на личним страстима протагониста. Адамс је обликовао либрето углавном на основу Шекспировог оригиналног текста, укључивши и одломке Плутарха, Вергилија и других класичних
писаца.

Опера Антоније и Клеопатра је први пут била представљена публици 2022. године у Сан Франциску и подсткла је критичара Закарија Вулфа да ову поставку прокоментарише речима да „елементи арт декоа и грациозне хаљине... подсећају на гламурозне холивудске адаптације приче о Клеопатри“ и да оперу дефинише као „најсјајнију и најдраматичнију у Адамсовој каријери“, док је Марк Свед у „Лос Анђелес Тајмсу“, приметио да опера на прво слушање може звучати као „бесконачан ток парландо певања и сталне нарације пре него резултат оперског размишљања“, али је истакао „стално променљиву, истраживачку оркестрацију” која „открива много о ликовима у опери и њиховој унутрашњој суштини“. Међу критичким освртима на ово иначе 6 оперско дело једног од најистакнутијих савремених композитора, читамо и позитивне коментаре о оркестрацији у којима се између осталог каже да „узаврели оркестарски парт доноси кратке, експлозивне епизоде које на различите начине сугеришу Клеопатрине нападе беса, Антонијеве нападе самосажаљења и нервозне реакције њихових подређених. Сва ова инструментална узбурканост преноси осећај ликова ухваћених у брзом току који води ка извесној катастрофи“.

Партитура Антонија и Клеопатре је од првих тактова препознатљива као дело Џона Адамса, али истовремено представља и еволуцију у његовом лирском приступу. Оркестар изражава и јавну и унутрашњу драму током целог дела. Тежећи јединству мелодије, хармоније и текста у појединачним вокалним линијама, Адамсово писање за солисте засновано је на природном изражавању, не тежећи ни рекреацији традиционалне оперске пиротехнике нити пренаглашеном модернистичком експресионизму. И прикладно за оперу смештену између две моћне цивилизације, хор такође игра истакнуту улогу као у кулминационом приказу битке пред крај првог чина.

Опера има два чина. Током паузе ћемо емитовати интервју са протагонистима као и текст о оперским адаптацијама Шекспирових драма.

Уреднице преноса су Горица Пилиповић и Маја Чоловић Васић.