Да ли се враћамо у Средњи век (и зашто је то добро)?

Појам „Средњег века“ дуго је био на злом гласу у глобалној политичкој аксиологији. У складу са доминантном просветитељском идеологијом која је узидана у темеље глобалног друштва, „Средњи век“ је био синоним за „мрачну прошлост“ из које изронила блистава западна цивилизација, разагнавши мрачњаштво и таму помоћу оног lumen naturale – лучом разума, прометејским блеском просветљења. Фраза „вратити се у средњи век“ је тако постала смртна увреда у просвећеном и културном друштву – у питању је била једна врста наопаког ретроградног мрачњаштва које је са једне стране подразумевала поништавање револуционарних тековина западног света и претња да се „светле тачке“ на карти света баце натраг у мрак бескрајних етничких и религијских ратова, економске и духовне беде, и надасве глобалне провинцијалности.

Проблем са том имагинарном претњом „Средњег века“, својеврсне „духовне провалије“ између блиставог античког периода и модерне просвећене цивилизације, јесте што је он потпуно измишљен. И то не само у смислу да су границе „Средњег века“ потпуно арбитрарне, и да по потреби варирају на историјској скали стотинама година (не треба заборавити да је Леонардо да Винчи рођен шездесет година након Косовске битке, а да је Аустроугарска конзервирала феудализам у БиХ и увела га у XX век), него и по томе да су неки од највећих носилаца „просвећености и модерности“ (попут универзитета, банака и капиталистичких предузећа) номинално настали у Средњем веку, док су се језиве институције попут робовласништва, спаљивања вештица, или владарског апсолутизма појавиле скоро истовремено са индустријском револуцијом (уосталом, догма о папској непогрешивости усвојена у другој половини XIX века).

Са друге стране, звона „Средњег века“ потпуно другачије звоне у ушима народа и цивилизација за које тај период представља својеврсно златно доба, често заустављено управо надоласком „модерности“ и „доба разума“, који се ван Европе обично мање помпезно назива „колонијализмом“. Уосталом, и оно lumen naturale је примарно једна схоластичка, средњевековна фраза.
Шта филозофима значи Средњи век, зашто су га вековима прескакали и зашто му се данас враћају, да ли смо се заслепели светлошћу разума и посекли Окамовом оштрицом, и зашто повратак у прошлост један охрабрујући тренд, разговараћемо са филозофом и професором филозофије на Филозофском факултету у Новом Саду Уном Поповић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић