Моћ Дипломатије некад и сад

Дипломате су интелигентни људи који не показују осећања али нису безосећајни. Способни су за обману али нису превртљиви. Брзи су и одлучни али не брзоплети и импулсивни. Храбри али не и непромишљени. Овако је Иво Андрић са двадесетогодишњим искуством говорио о дипломати "наизглед обичном неупадљивом човеку који, међутим, има на стотине способности али и умеће да њима управља".

Управо такве осибине, могло би се рећи, красиле су најдаровитије из златног доба српске дипломатије с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Међу њима су били и Јован Ристић, Чедомиљ Мијатовић, Милован Миловановић, Младен Веснић.. Њиховим умећем, знањем и вештинама Kраљевина Србија, која је одувек неговала култ војске, успела је да изгради и култ дипломатије. На ова два крила држава је успела да се после слома у Великом рату 1918. издигне и надрасте саму себе. Иако опустошена, опљачкана и демографски сломљена рат је завршила као победница. Њена дипломатија се потом 1919. са Мировне конференције у Паризу вратила са три пута већом и многољуднијом земљом са изласком на море и Aлпе.

Истина, Kраљевина Србија је престала да постоји али њени дипломатски, људски и организациони ресурси постали су окосница дипломатије нове Kраљевине Југославије. У међуратном периоду моћ дипломатије била је на великом испиту. Са нестабилним унутрашњим односима, непријатељским окружењем и перманентном кризом подељене Европе пролазила је кроз различита искушења која се у много чему подударају са оним што савремена Србија пролази у постјугословенском периоду.

Колико је искуство међуратне дипломатије данас важно, шта значи и колико је употребљиво у сложеним процесима 21. века, за Речено и прећутано говоре дипломата и писац, Душко Лопандић и Невен Цветићанин, председник Форума за стратешке студије.

Уредник и водитељ емисије је Радован Пантовић