Ауторство и оригиналност – чији су наши књижевни ликови

Дискусија о уметности се у наше време у великој мери претворила у дискусију о ауторским правима. Ко је аутор, да ли је његово дело оригинално, да ли је некога копирао или се њиме само инспирисао, на које ауторе личи, шта је својим делом хтео да каже и како се оно надовезује на његов лични поглед на свет – све су то питања која данас често преузимају примат у односу на питање које би можда требало да је примарно, а то је какво је дело о коме разговарамо. Апотеоза аутора постала је толико централна ствар у култури, да људи на рутинска питања као што су „шта читаш“ или „шта гледаш“ често не одговарају називањем жанра, него управо омиљеног аутора као основног носиоца не само аксиолошког, него и епистемичког садржаја својих дела.

Наспрам ове деификације аутора (на мрежама је популарна шала да је у модерној књижевности „аутор заменио Бога“) имамо став који често можемо чути код библиофила, а поготово љубитеља светске класичне књижевности, који тврде да „нема нових прича“, већ да човечанство себи препричава – рециклиране и прерађене – старе приче о великим херојима, фаталним љубавима и неизбежним трагедијама. На крају крајева, Хомер није измислио Илијаду и Одисеју баш као што Шекспир није измислио Ромеа и Јулију, а Гете Фауста, па њихова дела опет спадају у најоригиналније бисере класичне књижевности.

Шта данас означава појам аутора и како је настао, како се европска књижевност трансформисала од антике до модерног доба, шта једно дело чини оригиналним, и да ли модерни концепт ауторских права представља Прокрустову постељу за приповедање, разговараћемо са професорком хиспанистике и преводитељком Аном Кузмановић Јовановић.

Аутор Гозбе: Никола Танасић