Фантастика као нова класика – стварније од стварног живота

Фантастика је током последњих стотинак година прешла занимљив пут од петпарачких романа и стрипова, преко филмова и серија Б продукције, па све до дела која се налазе у самом центру популарне културе нашег времена, а чије је познавање постало ствар опште информисаности. Притом вреди поменути да, док су овим жанром у његовим повојима (поготово када су у питању филм и стрип) пре сто година још увек доминирали обрасци из античке митологије, средњевековних витешких епова и класичних романа, данас је у питању свет за себе, који има своје ауторске суперзвезде и своје разгранате митологије које – без обзира да ли је реч о тзв. „епској“ или тзв. „научној“ фантастици (или било ком од њени бројних жанрова) – по колоритности и утицају претендују на равноправност са класицима.

Али зашто је фантастика толико популарна? Циници ће рећи да је у питању ескапизам све инфантилније глобалне културе, која се од животних проблема сакрива у измаштаним световима налик на Сервантесовог Дон Кихота или Пушкинову Татјану. Обазривији ће указати да је фантастика постала простор унутар кога се може разматрати много тога за шта више нема места у другим књижевним жанровима, а поготово не у историјској литератури, или дневној политици. Фантастична премиса – и то није ништа ново – користи се као неопходни отклон да се отворено, поштено и пре свега истинито говори о друштвеним, економским, или политичким темама које су у „стварном животу“ заштићене гвозденим кишобраном идеологије.

Зашто читамо фантастику и какву фантастику читамо, како је она прешла са маргина у мејнстрим, да ли је подела између епске и научне фантастике вештачка, да ли дела фантастике представљају класике нашег времена, колико је тешко преводити фантастику на српски језик и да ли се афинитети српске публике разликују од глобалног просека, све су то питања на која ће нам одговарати преводилац и писац Иван Јовановић Најтфлајер.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић