Исидора Секулић - кћи свога језика и прва Европљанка српске културе

„Боже, помози ми и данас... Као река сам, Господе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с рукама и метлама. Све је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! И у пени цело моје дно! И, ево, ништа нећу да сакријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог... А од Тебе, Боже, ништа не могу скрити. И нисам скривала".

„Ти си слушао вреле исповести, и Ти си ми утешно говорио да земља није Небо. Што бих желела сада, то је да се дно не врати на дно... Можеш ли ми ту помоћи. Господе? Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, згреших, чега се сећам, што не могу заборавити? Талог мој сам ја, Господе! И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити. Као река је човек: без дна и муља не постоји... Господе, учини да вихори понекад брже мину! Утишај ветар, прекри небо непомичним облацима, дај ноћ мирну и дугу, да се одморим. Боже мој!" (Исидора Секулић-откано чипком од јеванђељских слова, између два црна сјаја, 1940; из књиге Јелене Делибашић „Исидора Секулић-Речи")

Исидора Секулић (16 фебруар 1877-Мошорин; 5. април 1957. Београд) прва жена академик у Срба, најумнија Српкиња, прва Европљанка српске културе, писац 12 књига. И као што је Ели Финци лепо приметио - својим делом она није само један уметнички резултат - у приповетци, путопису и есеју, она је једна оргинална, самохрана личност - једно питање и један одговор нашег постојања. Који су то одговори које даје Исидора Секулић у историјским контекстима у којима је стварала, разговараћемо са Јеленом Делибашић, аутором књиге „Исидора Секулић-Речи".

Аутор и водитељ Душанка Зековић.