Антиратни сентимент у рок музици - од Боба Дилана до данас

Петар Јањатовић и Дејан Цукић

Музика је увек пратила ратове у Сједињеним Америчким Државама, а на први помен антиратних песама најчешће се помисли на шездесете године прошлог века и оне који су стваране у јеку Покрета за грађанска права у САД и рата у Вијетнаму. Многи су своје страхове током мрачних часова историје претакали у стихове, прозу, популарну музику.

Што је више војника регрутовано, то је антиратни покрет јачао. Било је то време слободе која је још увек била нова – такозвана „контракултура" је направила простор за другачије ставове о томе шта је добро и здраво друштво и једна нова генерација је почела да преиспитује оно што су им родитељи представљали као једину истину. Врата је први отворио Боб Дилан у првој половини шездесетих година, с песмама Blowin' ин the Wind и Мастерс оф War. Ипак, ниједна од тих првих антиратних песама није о рату у Вијетнаму (већ више о последицама Хладног рата), али је Дилан већ у то време почео да преиспитује значење појма „патриотизам". Убрзо за њим су уследили Криденс Клирвотер Ривајвал, Дорси, Грејтфул Дед и Џеферсон Ерплејн...

О антиратном сентименту који је карактеристичан за рок музику али не и искључиво за њу, о Бобу Дилану, о одсуству антиратних песама током војних интервенција у 21.веку, данас у емисији Речено и прећутано говоре музички новинар и рок критичар Петар Јањатовић и Дејан Цукић, музичар, писац и преводилац.

Аутор емисије је Марко Ђурић.