Политичка култура и политички поредак у пракси домаћег  парламентаризма

Седамдесетих година прошлог века у просперитетној Југославији појавила се јавна дебата о политичкој култури. Уследила је и анегдота према којој је добар грађанин у Америци онај који редовно плаћа порез. У Великој Британији онај ко поштује круну. У Немачкој добар грађанин ни не  помишља на непрописно паркирање. У Југославији то је био онај коме не пада на памет  да критикује власт.

Ипак Југославија се деведесетих распала, што парадоксално потврдјује анегдотски опис поданичке политичке културе у једнопартијској држави оптерећеној култом личности. Први вишестраначки  избори у Србији, редефинисаној у парламентарну демократију, десили су се у децембру 1990. године. У потрази за новим идентитетом, државним и политичким, брзо се као носећи елемент нове политичке  културе појавила традиционална идеја српске слоге и јединства. Међутим у амбијенту свеприсутног југословенског наслеђа контракултурни ефекат произвео је дубоку поларизацију друштва.

У новоствореним условима политичких слобода и плурализма доживљај политике претворио се у осећај 'борбе на живот и смрт'. Све ово указивало је на спонтано обликовање другачије полутичке културе. У три деценије новог српског парламентаризма тај процес је меандрирао између либерално грађанских и национално патриотских модела. Промене владајућих опција у постмилошевићевској Србији 2000. па затим 2012. у директној су вези са субкултурама чија моћ је значајно утицала на смене режима.

Какав је уствари однос политичке културе и политичког поретка, да ли поредак ствара културу или обрнуто, како се ти процеси одвијају у нашем случају и шта нам сугерише новија парламентарна историја за Речено и прећутано говоре професор Бојан Вранић са Факултета политичких наука и Тара Тепавац, истрживач са Института за филозофију и друштвену теорију.

Аутор емисије је Радован Пантовић.