Оперски магични реализам

Флуидност – времена, простора, емоција, па чак и идентитета – налази се у срцу опере Флоренсија у Амазонији. То је, на први поглед, прича о путницима низ реку Амазон, на пароброду Ел дорадо, које повезује загонетни Риолобо - посредник између људи и простора - којег Катан замишља као свог сопственог представника међу протагонистима. Права драма се, међутим, одвија током психолошког путовања на које сваки лик креће. Либрето, чија је ауторка Марсела Фуентес-Берејн, представља оригиналну причу богату алузијама на друге приче на граници између драме и фантазије. Позната мексичка сценаристкиња и педагог Фуентес-Берејн била је ученица Габријела Гарсије Маркеса чији је стил магичног реализма (посебно из великог романа Љубав у доба колере) утицао и на ову причу. Укупни ефекат сличан свету који се описује -  географски то је Амазон, а емотивно потрага за љубављу и испуњењем – врло је заводљив, али испод своје прелепе површине крије разне опасности.

Рођен у Мексико Ситију, Данијел Катан (1949-2011) је био славан по својој оркестарској, солистичкој, вокалној и филмској музици. Међу његовим осталим операма су и наслови Рапаћинијева кћерка из 1991, и Поштар из 2010.

Радња опере смештена је у првим годинама ХХ века на броду који се креће низ реку Амазон. Термин Амазонија се односи на крајњу јужну област у Колумбији, као и на суседну покрајину у Бразилу чија је престоница Манаос.

Катанова очигледно и без зазора романтичарска партитура заснива се на раскошној лепоти и богатим евокацијама природе. Оркестарски парт представљаа базу за флексибилне стилске границе: конверзација оштрих линија неприметно се наставља у широку, сањалачку музику која слика реку. Велика олуја у I чину почиње током необавезног ћаскања и у њему нестаје. Риолобо, баритон, у почетку је лик који је углавном одговоран за прелазе између реалности и фантазије, посебно у финалу I чина, кад смирује олују обраћајући се директно речним боговима. Његов митски идентитет се помаља у његовој свакодневној личности рушећи границе, што се јасно опажа у музици која описује и њега и променљивост његовог света. Док је насловни лик несумњиво примадона, други сопран у подели, Росалба, такође добија дирљиве солистичке наступе који подсећају на Пучинија, а свакако је најснажнији тренутак кад се она коначно препушта осећањима према Аркадију на крају II чина. Врхунац опере припада ипак Флоренсији која се преображава у лептира кад њен дух превазилази свет људи – што подсећа на чувену љубавну смрт Вагнерове Изолде.

Премијерно изведена 1996. у Хјустону, Флоренсија у Амазонији је тек трећа опера на шпанском језику која се приказује у Метрополитену, после Гранадосове Гојескас из 1916. и Де Фаљиног Кратког живота из 1926. Нову продукцију коју као редитељка потписује Мери Цимерман, предводи музички директор Мета Јаник Незе-Сеген, а у главним улогама су Ајлин Перес као Флоренсија, Габријела Рејес, Ненси Фабиола Херера, Марио Чанг, Мајкл Кјолди, Матија Оливијери и Грир Гримсли.

Урднице преноса су Маја Чоловић-Васић и Горица Пилиповић.