Филозофија кроз призму књижевности: случај Макијавелија и Шекспира

Разлика између књижевне фикције и историографије често се представља као разлика између пријатне и лепо укомпоноване лажи и ружне, нескладне и непривлачне истине. Књижевници и уметници су озлоглашени по витоперењу историјских догађаја, симплификовању сложених политичких процеса и свођењу слојевитих личности на симболе и жанровске клишее. Са друге стране, од Антике наовамо постојао је утисак да је књижевност „чистија“ од историје, да приказује ствари онаквима какве би оне требало да буду, а не какве су стицајем насумичних спољних околности испале.

Леп начин да се илуструје ова динамика јесте да се упореде дела двојице савременика из периода позне ренесансе – италијанског политичког филозофа Никола Макијавелија и енглеског драматурга Вилијама Шекспира. Док Макијавелијево дело тематизује политичке процесе, идеале и погледе на природу моћи и власти који се могу пратити и препознати у историјским збивањима, тешко је отети се утиску да Шекспирови архетипски ликови и идеализовано приповедање верније одржавају и илуструју срж његових учења. И мада Шекспир ни на који начин није веродостојан извор када је у питању приповедање о историјским личностима и догађајима, његови „лажни“ прикази су са становишта педагошког потенцијала вероватно „истинитији“, или бар „инструктивнији“ од историографске грађе. Штавише, примери из Шекспирових дела нам падају на памет међу првима када треба илустровати неке филозофске принципе, поготово када су у питању игре моћи и политичке манипулације какве описује Макијавели.

Какав је однос мита и књижевне фикције према истини, шта можемо да научимо из неистинитих приказа историјских догађаја, шта Шекспира чини филозофом међу књижевницима, а Макијавелија књижевником међу филозофима – разговараћемо са филозофом Исидором Новаковић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић