Незгодни сведоци – шта су нам скривили споменици, а шта ми њима?

 Пре неколико недеља америчку јавност узбуркала је вест да је чувени споменик конфедералном генералу Роберту Лију, који је уклоњен са градског трга у Шарлотсвилу (Вирџинија) пре шест година, однесена на тајну локацију и тамо отопљен, како би материјал послужио за прављење „инклузивнијих“ уметничких дела. Снимак топљења статуе који је објавио „Вашингтон пост“ постао је виралан, а фотографија усијане Лијеве главе постала је интернет мема и симбол пркоса америчких десничара.

Ово никако није једина контроверзна вест везана за споменике из прошлости, нити нам вести оваквог типа долазе искључиво са америчког континента. Практично у исто време у Београду је, на приватну иницијативу и у оквиру приватног простора, подигнута биста другом контроверзном генералу кога воле десничари – Драгољубу Михаиловићу. Реакције генералових идеолошких противника биле су веома налик на реторику противника Роберта Лија – уклонити, забранити, отопити, а присталице подвргнути политичком преваспитавању.

Споменици су дежурна мета у фази у којој тзв. „културни ратови“ још увек нису прерасли у „некултурне“, класичне ратове. „Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост“ – један је од многих цитата је из Орвелове 1984. који додатно добијају на актуелности у наше време – које делује опседнуто брисањем и преправљањем прошлости. Нема лакшег начина да се демонстрира назадрживо надирање нових времена од рушења старих и постављања нових споменика, било да је у питању чувено рушење споменика Садаму Хусеину у Ираку 2003. године или постављање споменика Билу Клинтону у Приштини 2009. године. Споменици совјетског периода представљају засебно бојиште у рату у Украјини, и у уклањању или преправљању мрских симбола прошлости и постављању „бољих, лепших и старијих“ не бирају се средства.

Која је интринсична вредност споменика као таквог, шта они значе нама, а шта култури која их је подигла, који споменици заслужују чување, а који уклањање или чак рушење, где се повлачи линија између варварства и културног напретка, разговараћемо са професором Историје уметности са Филозофског факултета у Београду, музеологом и херитологом Миланом Попадићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић