Могу ли роботи да пишу поезију и зашто не

Када су замишљали апокалиптичке сценарије у којима вештачка интелигенција уништава човечанство, аутори научне фантастике ретко су узимали у обзир могућност да роботи истисну људе из делатности које су одувек доживљаване као квинтесенцијално људске, попут писања поезије. Међутим, у тренутку када синоним за „вештачку интелигенцију“ („еј-ај“) представљају тзв. „чатботови“, тј. аутоматски генератори текста на основу задатих упутстава, претња од „роботске апокалипсе“ постаје нешто сасвим друго – могућност да машине људима преотму монопол на саму човечност.

Компаније које рекламирају своје „еј-ај платформе“ и „чатботове“ ће потрчати да вам се похвале како су њихови производи, које ових дана тренирају омогућивши становништву планете да се игра са њима, способни да пишу о било којој теми у било којој форми, па тако могу написати списак намирница обликован као сонет, приказ филма у јампском пентаметру, или хип-хоп песму о узгајању кромпира. Премиса која се подразумева јесте да на тај начин технологија „четботова“ омогућава испуњење Миљковићевог пророчанства „поезију ће сви писати“, омогућујући појединцима да „надограде“ своје одсуство књижевног талента и дара за писање.

У пракси, међутим, машине се нису показале нарочито вештим у овим задацима, поготово када задато „песничко дело“ треба генерисати на језицима који нису толико широко заступљени на интернету, попут српског. Пророци „еј-ај апокалипсе“ рећи ће да је то само питање времена и да сат откуцава минуте до „смака поезије“ као ексклузивног и интимног односа човека и музе.

Да ли ће машине икада бити у стању да савладају поезију, који су домети аутоматски генерисане књижевности, на који начин технологија и прогрес утичу на развој језичких и књижевних пракси, и шта о свему томе можемо научити из античких извора, питаћемо песникињу и класичног филолога Милицу Шпадијер.

Аутор емисије: Никола Танасић