Постоји ли још увек радничка класа?

У култној серији „Секс и град“ Кери Бредшо пребацује својој пријатељици Шарлоти што је приговорила неком момку да је „радничка класа“ изговарајући реченицу: „Ово је нови миленијум, душице, више не говоримо 'радничка класа'“. Кери у тој епизоди није имала прилику да се запита, па ћемо питати ми уместо ње: да ли појам „радничка класа“ још увек има икаквог смисла? И ако га има, да ли је тај смисао исти у земљама са две стране давно порушене, али никада заборављене Гвоздене завесе? Да ли је заборав радничке класе на Западу само још један пример западњачког номинализма, који проблеме решава тако што им даје друго име? И да ли је сећање на радничку класу на Истоку само ствар носталгије и наслеђених привилегија из социјалистичког блока?

У земљама такозваног „Првог света“, припадност радничкој класи у већој мери представља идентитетско, него социјално питање. Сукоб „радника“ са „буржујима“ представља се као питање културног идентитета и избора животног стила, а не објективног устројства националне, а камоли глобалне економије. У крајњој линији, радничка класа у постиндустријским друштвима ужива веће друштвене привилегије од средње класе у земљама у развоју, па тако и питање мањка радне снаге постаје примарно питање имиграције. „Раднички квартови“, који су се некада налазили само неколико блокова од вила и луксузних апартмана финансијске и индустријске елите, данас се налазе на другој страни планете, а фабрике са нечовечним условима за рад и бедним платама раде у другим законским оквирима од оних под којим живе и раде власници капитала (који опет плаћају порезе под трећим законским оквирима на трећем крају света). Природно се поставља питање колико се у условима глобалне социјалне сегрегације данас уопште може говори о некаквом „глобалном пролетаријату“ и „радничкој солидарности“.

Наспрам тога, у економски и демографски девастираним земљама бившег Источног блока, грађани који живе искључиво од свог рада налазе се у својеврсном интермундију. Они су номинално неупоредиво сиромашнији и обесправљенији од својих колега (да ли се још увек каже „другови“?) у Првом свету и неупоредиво богатији и привилегованији од оних који раде у „глобалним фабрикама“ Јужне и Југоисточне Азије. Истовремено, њихове социјалне привилегије (здравствено осигурање, трудничко и породиљско одсуство, плаћени годишњи одмор и сл.) су често на вишем нивоу него у развијеним земљама, па се самим тим и њихова класна борба углавном фокусира на очување наслеђених права из другачијег друштвеног поретка. У тим земљама „радничка права“ и „класна солидарност“ у великој мери остају фетиш резервисан за јавни сектор, док се у приватном приводи крају „транзиција“ која би источноевропске раднике требало да „изједначи на тржишту рада“ са далеко „конкурентнијим“ радницима из Азије и Африке.

Постоји ли данас радничка класа, постоји ли глобални пролетаријат у глобализованом друштву, да ли се класни идентитет данас свео на политике идентитета, а класна борба на културне ратове, питаћемо филозофкињу Андреу Јовановић.

Аутор емисије Гозба: Никола Танасић