Проф. др Михаило Вукас: Постао сам масон да бих спасао српске бебе у Бања Луци

Михаило Вукас је доктор наука, лекар, хирург, професор, академик и књижевник. Рођен је у Нишу, 1939. у православној породици од оца из Дубице и мајке из Топличке Велике Плане. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду 1963. а специјализирао је „општу медицину" и торакалну хирургију (грудна, плућна и кардио-васкуларна хирургија) на Универзитетској болици „Салгренска" у Гетеборгу (Шведска) 1976. На стручном усавршавању, боравио је на клиникама за кардиоваскуларну хирургију у Стокхолму, Цириху, Паризу, Лејдену и Лос Анђелосу.

Докторску дисертацију са тезом „Congenital aortic stenosis; a clinical and experimental study on the influence of valvular pathoanatomy and myocardial vibrations on cardiac function" одбранио је на Универзитету у Гетеборгу 1977. Први је у свету извео комплетан експериментални програм на изолованом срцу зеца које је нормално радило у вантелесним условим више од 4-6 сати.

Михаило Вукас је током 1990-тих, организовао хуманитарну помоћ медицинским центрима у Србији, Црној Гори, Републици Српској. Једини начин да то уради био је да пристане да буде примљен по убрзаном поступку у масонску провинцијалну ложу ГПЛ, а касније у Научно-истраживачку ложу „Карл Фридрих Еклеф" у Гетеборгу. Одмах након пријема, шведски масони су обезбедили шлепер са медицинским материјалом који је садржао и боце са кисеоником за бањалучко породилиште, које је др Вукас допремио у Београд. Кисеоник је примио професор Предраг Ђорђевић, директор Клиничког центра Србије и упутио га коридором у јуну 1992. године за Бања Луку. „Запад је тобож поштујући санкције уведене према СРЈ забранио српским бебама да живе. Кисеоник није стигао до Бања Луке и бебе су, изузев једне преминуле. Та беба је живела само дванест година и умрла 2004", каже др Михаило Вукас.

Више година је руководио научно-истраживачким пројектом „Артериосклероза, хипертензија, аритмије, анеуризма аорте, изненадна смрт."

Аутор емисије је Биљана Ђоровић