Лејди Магбет из Мценског округа

Пред публиком у чувеној оперској сали у Њујорку изведена је том приликом опера Лејди Магбет из Мценског округа Дмитрија Шостаковича. Једно од неоспорних музичких ремек-дела у последњих 100 година, опера Лејди Магбет из Мценског округа је суморна, егзистенцијална драма, сатирична и критична према друштву, али оштро фокусираног наратива и узбудљиве партитуре која наглашава сваку њену драматуршку тачку. У мрачној причи Николаја Семјоновича Љескова (у којој је трагични биланс љубавне страсти младе жене прељубнице - Катеринине Измајлове, троструко убиство и самоубиство) пронашао је Шостакович сиже за први део планираног оперског циклуса. Имао је на уму тетралогију (како је изјавио "совјетски Прстен Нибелунга), тј. четири опере не тему жене у руској историји или о "слободи совјетске жене". У њему би пошао од "жене жртве социјалних услова старог света, до жене симбола среће у социјалистичком друштву." Према том замишљеном плану, Лејди Магбет је требало да буде "совјетско Рајнско злато". У либрету који је написао заједно са Александром Прајсом, он је главну јунакињу претворио у својеврсну феминистичку хеориону која злочине чини у циљу сопственог ослобађања од патријархалне средине.

"Опера, је пре свега, вокална композиција и певачи треба да остваре своју примарну дужност: да певају, а не да причају, декламују или интонирају", говорио је Дмитриј Шостакович. "Због тога су све моје вокалне деонице изграђене на широкој кантилени, узимајући у обзир све могућности људског гласа, најбогатијег од свих иснтрумената". Музика се у овој опери "одвија без заустављања (осим на крајевима чинова), симфонијски је развијена, што треба узети у обзир приликом оперских продукција, јер сваки чин (осим последњег) има неколико сцена, али оне нису одвојене механички, паузама, већ музичким интерлудијуима током којих се мења сценографија", такође су речи композитра о стилу овог дела чија партитура, драматична, разноврсна и убедљива, показује његово потпуно мајсторство и савладавање музичких форми.

Након премијере у Лењинграду 1934. године ово брутално реалистично остварење оштрог, снажног и вишеслојног музичког израза, са ироничним референцама на популарне и народне мелодије, окарактерисано је као најимпресивније оперско достигнуће још од Пикове даме Чајковског и прва велика музичка драма совјетског периода. Током наредне 2 године, у Лењинграду и Москви приказана је готово 200 пута, увек пред препуним салама. Освојила је публику и у другим совјетским градовима, као и у Лондону, Њујорку, Стокхолму, Прагу, представљена је И у Буенос Ајресу, Цириху И Кливленду.
Али, 26. Јануара 1936, на представи у Московском Баљшом театру у публици је био и Јозеф Стаљин са неколицином совјетских званичника. Нису остали на четвртом чину, а два дана касније, у листу Правда, појавио се непотписани текст под називом Збрка уместо музике, који је означио крај владавине опере Лејди Магбет, али и зауставио будућност Шостаковича као оперског композтиора. Анонимни критичар је коментарисао како су слушаоци од почетка намерно изложени дисонантним и конфузним звучањима и како музика "гаче, вришти, уздише, брекће и дахће" како би љубавна сцена била што реаллиситчније приказана. Он даље наводи да је све грубо, примитивно и вулгарно и да је композитор морао да употреби "нервозну, непријатну, епилептичну" џез музику како би својој хероини подарио страст. Потпсиник ових редова је желео да омаловажи и тему опере и њен музички језик, али је напао и самог композитора на начин који никада раније није забележен у музичкој критици. Шостакович је био у тој мери осрамоћен, да је то утицало на готово све што је урадио током преосталих 39 година живота. Није имао ни 30 година, али је његова оперска каријера била завршена. Започињао је још неколико оперских дела, али нијено није завршио, док је Лејди Магбет прерадио након Стаљинове смрти и предстаиво је публици 1963. године под именом Катерина Измајлова. Иако је сам композитор био наклоњенији тој новој верзији, након његове смрти, оригинална опера, његов оп. 29 све се чешће постављала. На сцни Метрополитена је након 1935. била поново играна 1994, затим 2000. и 2014. године. У представи која је ове сезоне била 6 пута на програм њујоршке опере прошле јесени, сопран Светлана Создатељева је остварила узбудљив деби као ватрена фатална жена у центру Шостаковичеве ужасне модерне драме, удружујуц́и снаге са тенором Брендоном Јовановичем као њеним љубавником.

Маестра Кери-Лин Вилсон је такође дебитовала у Мету диригујуц́и живописном инсценацијом Грејема Вика, у којој наступају и тенор Николај Шуков и бас-баритон Џон Релије.

Снимак опере која је у Метрополитену изведена 12.октобра 2022. на програму је 25. фебруара од 19 часова.
Опера има четири чина, а током паузе бићете у прилици да чујете интервјуе са диригетнкињом и певачицом која тумачи главну улогу, као и најаву наредног преноса.

Уреднице преноса су Горица Пилиповић и Маја Чоловић Васић.