Жанровска судбина романа

Адријана Марчетић и Недељка Бјелановић

Навикнути на традиционалну форму романа, који је углавном писан у прози, пред недоумициом смо око његовог савременог поимања.

Најновија ситуација око доделе НИН-ове награде критике за роман године која је додељена Милени Марковић за књигу „Деца" уз сво признање талентованој књижевници покренула је питање ове врсте.

Јесмо ли прешли жанровске границе или је поема, наративна песма односно роман у стиху нешто најприродније што се десило у савременој српској књижевности а понело је атрибуције романа.Сећамо се и времена када је преовлађујућа драмска форма дела „Арзамас" Иване Димић понела исту атрибуцију и овенчана Ниновом наградом.А некад давно „Проклета авлија" Иве Андрића са свим особинама романескног штива у конкуренцији за исту награду из једног незнатног али формалног разлога - није прошла.

О разлозима „за и против" оваквих решења говоре проф.Филолошког факултета у Београду Адријана Марчетић и научни сарадник у Институту за књижевност и уметност Недељка Бјелановић.

Аутор и уредник је Мелиха Правдић