Рајко Попивода „У лавиринту", Галерија Б2

У свом скулпторском раду он се слободно кретао у широком пољу између фигуративног, асоцијативног и апстрактног, неретко рециклирајући и реконтекстуализујући властита остварења, често понављајући поједине елементе као што су: кавез, лавиринт, шиљци, рукохвати, паковања и стискања. Водећи се начелом да је форма примарни израз у скулптури, да је дефинише и да производи контексте, а водећи рачуна и о ликовним аспектима, Попивода се упуштао у веома разноврсне експерименте, понављајући исти приступ различитим темама, и вицеверса, једну тему је разрађивао кроз различита техничка начела.

Актуелном изложбом „У лавиринту", у Галерији Б2, Попивода своју стару тему, лавиринта, а уз помоћ, такође познатих стратегија стискања, испуњавања и слојевитости, надграђује моментом огледала (одраза), конкретизујући идеју да је савремени човек заробљен у кавезу разнородних и личних и глобалних ограничења и неслобода. Тескоба, безизлаз, нивои различитих ограничења створили су привид слободе. Док је истина сасвим другачија.

„Архитектонски прецизно, супротстављајући високо естетизованим формама, материјале и садржаје који сугеришу органско, а користећи специфичан хумор и бизарне захвате, Попивода гради јединствене меморијске кодове који сведоче о стању духа савременог човека ицивилизације. Транспарентност тог кавеза човеку пружа илузију слободе и свемоћи, истовремено му смањујући или укидајући нелагоду клаустрофобије. Вешто успостављајући неочекиване односе пуног/празног, видљивог/невидљивог, транспарентног/мутног, бојеног/прозирног, тамног/светлог, органског/неорганског, Попивода заправо стално изнова поставља једно од кључних скулпторских питања - а то је однос површине и унутрашње масе, шта је споља, а шта изнутра", записала је у предговору каталога историчарка уметности Данијела Пурешевић.

Уредник и водитељ Знакова: Сава Ристовић.