Доницети и династија Тјудор

То је последњи део трилогије познатије као „Три Доницетијеве краљице", коју још чине Ана Болен и Марија Стјуарт. Опера је компонована за театар Сан Карло у Напуљу и премијерно изведена 29. октобра 1837. године. Либрето се фокусира на четири главна лика којима се пружају подједнака пажња и уверљивост како у заплету, тако и у музичком нијансирању њихових емоционалних стања. Портрет Елизабете I најупечатљивији је од свих појава овог лика у Доницетијевим операма и представља један од највећих глумачких и певачких изазова белканто репертоара.

Композиторова снажна инспирација периодом енглеске историје у доба владавине династије Тјудор, а нарочито краљицом Елизабетом I, зачета је још раније са делом „У замку Кенилворт". Управо је интересантно пратити линију развоја њеног лика почев од поменутог дела у којем смена осећања озлојеђености и великодушности остаје нерасветљена; преко „Марије Стјуарт", где су краљевска достојанственост и људски бес упечатљиво приказани, али у сенци краљичине полусестре, главне јунакиње. Међутим, „Роберто Деверо" доноси целовит краљичин портрет у којем ефекат музичко-драмског контраста највише долази до изражаја кроз конфликт владарске моћи и женске рањивости. Ова „трећа Елизабета" на почетку је бојажљива, заљубљена жена, да би се на крају трансформисала у разгневљену краљицу, дубоко рањену издајом њене личности и као жене и као владарке. Растрзана између патње и мржње, губитка и освете, Елизабета се придружује плејади Доницетијевих трагичних хероина које страдају у судару дужности и љубави.
Сиже опере је следећи: Сара, војвоткиња од Нотингема и краљица Елизабета I заљубљене су у Роберта Девероа, ерла од Есекса, који се, упркос оптужбама за издају, враћа из изгнанства у Ирској. На тајном састанку, краљица поклања Роберту прстен као гарант сигурности, али постаје љубоморна јер схвата да он воли другу жену. У жељи да сазна ко јој је ривалка, краљица оптужује Роберта за неверство и јавно показује вео његове љубавнице. Девероов пријатељ Нотингем препознаје вео своје жене Саре и заклиње се на освету. Заточени Роберт моли Сару да краљици преда прстен и тако издејствује помиловање, али Нотингем спречава да она стигне до Елизабете на време. После погубљења усамљена краљица схвата да је Нотингем из освете спречио Робертово избављење.
Теодор Адорно је сумирао историју опере следећим речима: „На оперској сцени се смењују богови и људи". Тиме је желео да каже да су још од самог настанка оперске уметности два главна извора инспирације за њене ствараоце историја и мит. Ипак, уметничка обрада митско-историјске тематике носи печат духа времена. Изванредан пример тога јесте Доницети који на романтичарски начин приступа ликовима са историјске позорнице истичући њихове безвремене људске врлине и мане кроз трагички модус. Историја служи само као рам у који се смешта пуританска енглеска „Девичанска краљица", заправо особа од крви и меса, која се не води само узвишеним владалачким идеалима, већ и неспутаним поривима срца. Чак и конвенционални заплет попут „љубавног троугла" у садејству са Доницетијевом музиком постаје водич кроз палету промена душевних стања централног лика. Кулминација и расплет таквог драматуршког плана јесте завршна сцена Елизабетине арије и кабалете, која приказује сву раскош лиризма и кантабилности Доницетијевог вокалног писма, као и осећај за суптилне нијансе при обради драмског текста.
Потресни исходи Доницетијевих опера из циклуса Тјудор и њихов катарзички ефекат показују да поступак романтизовања историје у уметничке сврхе може имати и позитивних страна уколико не служи само да се извитопере чињенице, већ да се отворе нека значајна питања попут личних судбина жена владарки.

У суботу 1. маја од 19 сати имаћете прилику да слушате снимак представе „Роберто Деверо" из Опере Метрополитен у Њујорку, коју је публика могла да гледа 16. априла 2016. године. Насловну ролу ерла од Есекса тумачио је тенор Метју Поленцани, док је као Елизабета I бриљирала сопран Сондра Радвановски, заокруживши тако наступ у улогама све три Доницетијеве краљице династије Тјудор и то током само једне сезоне, што је пре ње учинила једино њена чувена претходница Беверли Силс. У осталим улогама појавили су се мецосопран Елина Гаранча и баритон Мариуш Квијећен као војвоткиња и војвода од Нотингема, те тенор Брајан Доунен као лорд Сесил. Оркестром и хором Метрополитена дириговао је Маурицио Бенини, а уредница преноса је Горица Пилиповић.