Продаја душе ђаволу

Да ли слобода коју доноси младост вреди читаву вечност у паклу, питање је које нуди мит о Фаусту. Испричан на много начина током неколико векова, постао је један од најпознатијих и најчешће интепретираних митова у западној култури. То је прича о остарелом научнику, разочараном у живот, који чезне за изгубљеном младошћу. Ђаво му нуди прилику да је поново искуси, као и љубав лепе младе жене ‒ али то ће морати да плати сопственом душом. Са обновљеном младошћу, Фауст се удвара љупкој Маргарети, али на заводљивом путу ка богатству и моћи, схвата да је његово спасење трагично везано за друге, укључујући и оне које највише воли. Питања одговорности, задовољства, вере и нежељених последица, неизбежна су када је реч о тумачењу теме коју је за једну од својих опера изабрао и француски романтичар Шарл Гуно.

Он је компоновао 12 опера, међу којима му је опера Фауст (четврта по реду) донела пуну афирмацију. Ово остварење у пет чинова, инспирисано познатом Гетеовом драмом, настало је 1859, када је премијерно изведено у Паризу, у Лирском театру. Берлиоз је дело похвалио, али је публика била резервисана. Опера је садржала говорне дијалоге који су већ приликом наредног извођења, у Стразбуру априла 1860, замењени речитативима.
Либрето за Гуноовог Фауста написали су Мишел Каре и Жан Барбије. Заједно са композитором, они су креирали музичко дело у којем су (у традицији романтичне француске опере XIX века) ублажили, па чак и изоставили неке психолошке сложености, филозофске и научне дубине књижевног модела, због чега се опери често приговарало на површности. За Гуноа је Маргаретина трагедија била важнија и ставио ју је у средиште свог остварења, због чега су оперу у Немачкој чак и називали Маргарета, како би је разликовали од Гетеовог Фауста.

Захтеви који се пред певачицу у том смислу постављају јесу велики. Она мора да дочара широк распон осећања и стања ‒ од невине девојке, затим Фаустове љубавнице и, најзад, трагично остављене поремећене жене у затвору која своју судбину предаје Богу, те јој њена вера доноси спасење и одводи је у рај. С друге стране, Фауст је само Маргаретин партнер, лик другог плана, у типичном француском балетском стилу, присутан као подршка примадони. Он је амбивалентна личност, не подржава Мефиста, али га следи. Мефисто, пак, мање подсећа на демона, а више на враголана, што читавој причи даје додатну фриволну ноту, те у том контексту њен трагични крај у много чему остаје недорађен, односно неоправдан.
Па ипак, са свим својим контроверзама, Фауст се сматра једном од најпотреснијих опера. Уз сву ту борбу између вере, моралних вредности и греха, она поседује изразито наглашени позоришни квалитет. И мада су се многе верзије Фауста појављивале на сцени, Гоуноова музика најбоље дочарава све различите боје, емоције и ставове представљене у овој чудесној причи која је такође и једна од најпопуларнијих и најчешће извођених.

У суботу, 13. марта, у 19 сати, слушаћете снимак Гуноовог Фауста забележен на представи 10. децембра 2011. године. У продукцији која ову митску и ванвремену причу смешта на почетак ХХ века, у насловној улози је био тенор Јонас Кауфман, као остарели нуклеарни физичар који на крају Другог светског рата преиспитује одлуке из своје несрећне младости, док је сопран Марина Поплавска тумачила невину Маргарету. Улогу Мефиста, који је у Гуноовој верзији пре углађено, елегантно отелотворење зла него застрашујући лик, певао је бас Рене Папе. Ансамблом Метрополитена дириговао је Јаник Незе-Сеген доносећи пун лиризам и драматичност партитуре Шарла Гуноа. У паузи ћете моћи да чујете разговор с њим, подсетићемо и на друге појаве Фауста у музици, и најавити наредни пренос.

Са вама ће бити Стефан Савић и Горица Пилиповић.