Средњевековне песме о уништењу света

Још од појаве хришћанства у Европи па све до краја првог миленијума, континентом су се шириле апокалиптичне слике краја света и судњег дана, и у текстовима и у визуелној уметности. Ове слике, углавном засноване на Откровењу Св. Јована, повремено показују запањујућу сличност са немачким паганским описима уништења света током коначне страшне битке између богова (Одина, Тора и др.) и њихових непријатеља, смртних дивова. Ове различите изворе спајају заједничке карактеристике - речи пророчица, звуци рогова, надирање војски с неба и из подземља, слом материјалног света и, коначно, уништење у свеобухватном огњу.
Слика Апокалипсе која се прво урезује у свест јесте непојмљива мистерија о крају времена, испуњена ужасом и разарањем. Замишљамо језиву појаву четворице јахача како јашу над нашим светом осуђеним на пропаст. Међутим, грчка реч апокалипса значи откровење, што је пак појам чврсто везан за нашу жељу да допремо до тајни постојања, односно за жудњу спајања са створитељем и божанством.
Чланови чувеног ансамбла Секвенција истраживали су музичке верзије ових снажних текстова, од којих неки постоје само у фрагментима. Проналазили су их у разним изворима - од старих немачких сага преко списа у манастирима Аквитаније, до старих исландских еда и англосаксонских епова међу којима је најпознатији Беовулф.

Уредница је Горица Пилиповић.