Дарко Мацура

У његовом дискографском опусу, уз учешћа на компилацијама музике, налазе се два самостална албума. Први, насловљен „Призивања: Српски дувачки инструменти" (аудио касета), објављен је за дискографску кућу „Биљег ‒ балканско и словенско издаваштво", у Београду 1994. године. Садржи 24 нумере, песме и свирке изведене на различитим инструментима из разних крајева које насељавају Срби. Након девет година од овог првог остварења, снимак солистичког концерта одржаног у дворани Guarnerius 15. новембра 2002. објављује наредне године под називом „Морлачки зов". На овом компакт-диску сличне структуре налази се одабир од 30 мелодија, народних али и ауторских остварења Дарка Мацуре, осмишљених у народном духу. 

Дарко Мацура је рођен у Пули 2. септембра 1952. године. Детињство је провео у околини Обровца, а потом се сели у Београд где је завршио Музичку школу „Станковић" у Београду, одсек кларинет. Био је члан оркестра Министарства унутрашњих послова до пензионисања 1996. године.
Током своје каријере наступао је у Грчкој, Аустрији, Немачкој, САД, Мађарској, Либану, Сирији, Тунису и другим земљама. Међу најважнијим фестивалским наступима су: целовечерњи ауторски концерт на Првом фестивалу усмене музичке традиције народа истока (од Магреба до Јапана), јула 1993. год. у Атини, где је наступио са највећим именима светске музичке сцене; учешће са Светланом Спајић у „Првом међубалканском оркестру" у Солуну 1995, у којем су чланови били угледни извођачи целе jугоисточне Европе; учешће на четвртом међународном фестивалу „Библос Медитеранео" 2002. године, где је у склопу пројекта „Атина-Бејрут" сарађивао са грчким, турским и либанским уметницима, a који је у чланку за часопис Dailystar проглашен за најинтересантнији допринос фестивалском програму.
Током каријере сарађивао је са значајним именима музике Балкана, међу којима су и Тодор Комазец, Благоја Ристовски, Светлана Стевић, Бокан Станковић, група Моба, Пјевачка дружина Светлане Спајић и др. Имао је запажену педагошку улогу у оснивању музичких група у Београду (Моба и Кладенац), као и у реформи нашег музичког образовања која је подразумевала увођење традиционалног израза у музичке школе у Србији.

Аутор: Тијана Станковић