Значај научног дела др Ђорђа Јанковића

Др Ђорђе Јанковић био је један је од ретких стручњака за средњовековну археологију код нас. Утемељивач је рановизантијске, ранословенске и ранохришћанске археологије у Србији. Рад је започео 1971. године у Музеју Крајине у Неготину, а од 1977. до 1978. био је запослен у Археолошком институту у Београду. На Филозофском факултету у Београду, каријеру је започео као асистент за средњовековну археологију. Магистрирао је 1977. године са радом Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у периоду VI-XII века. Десет година касније, докторирао је са темом Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа. У зва­ње доцента изабран је 1988, а шеф Катедре за средњовековну археологију је постао 1997.

Био је руководилац многих археолошких истраживања и имао је велико искуство у раду на терену. Аутор је великог броја научних радова и публикација. Књига Ђорђа Јанковића „Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије", објављена у издању београдске „Хришћанске мисли", Хиландарског фонда, Универзитетских образованих православних теолога из Фоче и Задужбине „Николај Велимировић и Јустин Поповић" из Ваљева, тематски је везана за две његове претходне књиге Српско поморје од 7. до 10. столећа (2007) и Српске громиле (1998). Све три књиге заснивају се на Јанковићевом мишљењу да Словени потичу из српског Подунавља, да су Срби, које историјски извори називају Илирима, староседеоци Балкана и да је хришћанство на Балкану засејао Апостол Павле. Књига осветљава развој апостолске Помесне цркве Срба, коју је касније Свети Сава преуредио и усмерио путем којим иде и данас.

Аутор емисије је Биљана Ђоровић.