Ремек-дело Ђакома Пучинија

„Нико није описао Париз тог времена боље од Пучинија", наводно је Клод Дебиси рекао Мануелу де Фаљи. У сваком случају, четврта Пучинијева опера - Боеми - од тренутка кад се појавила постала је једна од најизвођенијих и најомиљенијих у целокупном оперском репертоару, и најчешће је постављано дело у историји Метрополитена. Куриозитет са премијере 1896. у Торину јесте да је публика тражила финале на бис и то је и добила иако се пола оркестра већ било разишло, а протагонисти били у својим свакодневним оделима. Пучини је с великом љубављу стварао оперу, прво зато што га је либрето подсетио на његове сопствене студентске дане у Милану, а затим што се једноставно и сам заљубио у главну јунакињу - патетичну, малу Мими. Створио је партитуру у којој је исказао како своје најбоље тако и најлошије стране. Могло би му се замерити на сладуњавости и претераној сентименталности, али оно у чему је најбољи јесте смисао за драму, психолошко сликање и илустровање осећања раскошним мелодијама. Те мелодије су најчешће грађене поступним кретањем које носи слушаоца својим лирским стазама, за разлику од великих интервалских скокова и понирања гласом која су се користила раније у операма за добијање снажног емотивног ефекта. Боеми су реалистична прича пренета у атрактивно музичко-сценско дело где су и ликови реалистични - музика их чини људима од крви и меса, а не некаквим апстрактним фигурама. На први поглед то је прича о радости и туговању, љубави и растанку, али она истовремено открива и дубља емотивна значења сакривена у малим стварима - шеширу, старом капуту, сусрету са суседом - свим оним тривијалностима које чине свакодневни живот.

Радња се догађа у Паризу, око 1830. На мансарди у Латинском кварту живе четворица боема, у I чину упознајемо њих, њихову немаштину и сусетку Мими. Марчело, Шонар и Колин одлазе у кафану где треба да им се придружи и Родолфо кад заврши чланак, али у послу га прекида Мими која је дошла да замоли за шибицу јер јој се угасила свећа. Оно што се распламсава јесте, међутим, љубав и Родолфо и Мими заједно одлазе у кафану где весело друштво прославља Бадње вече. Долази и бивша Марчелова девојка Мизета са својим новим, богатим обожаваоцем Алсиндором, али још увек воли Марчела. И ту настају проблеми око новца, али се све некако решава. Прошло је неколико месеци, сада заједно живе Марчело и Мизета, Мими и Родолфо. Али, Мими долази код Марчела да се пожали на Родолфову љубомору. Заправо - разишли су се, али она не зна да је све то била његова игра како би је отерао од себе и како би нашла неког богатијег који би могао да јој помогне пошто је смртно болесна. Када се све открије, Мими с тугом инсистира на растанку. Неколико недеља касније четворица пријатеља поново су на мансарди и сећају се срећних дана са својим девојкама. Прекида их Мизета која јавља да је пред вратима тешко болесна Мими. Сви се одмах договарају како да дођу до лекова, Родолфо и Мими се сећају своје љубави, он замрачује собу како би она заспала, али нешто касније Шонар открива да је умрла.

У представи која је снимљена ове јесени главне улоге тумаче Ајлин Перес као Мими, Олга Кулчинска као Мизета, Метју Поленцани као Родолфо, Давид Бижић као Марчело, Андреј Жилковски као Шонар и Џонгмин Парк као Колин. Ансамблом Метрополитена диригује Марко Армилијато. У оквиру две паузе емитоваћемо разговоре са протагонистима, као и најаву наредног преноса.

Уредница је Горица Пилиповић.