Отварање сезоне преноса из Метрополитена 2019/20

„Или се ја грдно варам или је Пикова дама заиста ремек-дело", поручио је Петар Чајковски у писму своме брату по завршетку клавирског извода опере која је настала за само 44 дана - од 31. јануара до 15. марта 1890. године, током боравка у Фиренци. Оркестрација је потом била завршена до средине јуна, у Русији, а премијера је одржана 19. децембра исте године, у Маријинском театру у Санкт Петербургу. Публика је оперу поздравила са одушевљењем, а критика ју је оценила као најзначајније музичко-сценско остварење Чајковског.

Модест Чајковски, композиторов млађи брат, био је аутор либрета за ово ремек-дело руске и светске оперске баштине. Он је у свом текстуалном предлошку прерадио истоимену кратку причу Александра Пушкина о деструктивности коцкарског порока. Радња прати Хермана, младог официра опседнутог идејом да открије тајну „три карте", која би му коначно донела успех за карташким столом. Ту тајну зна једино Грофица, бака девојке Лизе, у коју је младић заљубљен. Он инсистира да сазна тајну, те на крају губи све, па чак и сопствени живот. То је, управо, једна од разлика између оригиналне приче и опере, а аутори су је унели како би интензивирали музичко-сценску радњу. Прича се завршава Хермановим одласком у лудницу и Лизином удајом за другог човека, док се опера завршава двоструким самоубиством. Код Пушкина је Лиза Грофичина слушкиња, а код Чајковског је она њена унука, те је на вишој друштвеној лестивици у односу на Хермана. Њихова љубавна веза искреније је представљена у опери него у причи. Наглашена је експресивност ликова и верно су приказана унутрашња стања не само главних протагониста већ и споредних учесника у радњи, оних који се појављују за карташким столом или на балу.

Пикова дама, снажна психолошко-музичка драма, јесте пример екстремних расположења и боја. У њој композитор истражује животне фриволности, као и најмрачније нагоне који су саставни део опсесије, зависности, лудила и самоуништења. Узбудљив заплет је постављен насупрот раскошном сјају Санкт Петербурга, који и сам готово да функционише као лик у опери. Мајсторство Чајковског, великог симфоничара и творца врхунских балета, препознаје се у многим оркестарским фрагментима ове опере, док су велики вокални соло наступи, од којих се већина сматра концертним стандардима у Русији, упечатљиви по својој разноликости. Ансамбли наглашавају радњу опере у њеним кључним тренуцима. Препознатљиви лиризам Чајковског, још једна од одлика његовог јединственог музичког стила, очигледан је у овој изванредној музичкој партитури која се спретно одвија од најнежнијих до крајње узнемирујућих ситуација.

Музички развој опере, која се дешава у Санкт Петербургу у XIX веку, почива на три мотива који су везани за три карте, Грофицу и љубав. Чајковски их излаже већ у увертири и потом их спроводи и разрађује кроз три чина: 

I чин

У летњем парку млади официр Херман признаје пријатељима да је заљубљен у непознату девојку. Сазнаје да је њено име Лиза, да је вереница принца Јелецког и унука Грофице, која се у младости картала и била позната под именом Пикова дама. Она зна тајну трију карата које увек обезбеђују победу. Тајну је поделила са још двоје људи, а пророчанство каже да ће умрети од руке треће особе којој је буде открила. Херман одлучује да сазна ту тајну. У својој соби Лиза размишља о амбивалентним осећањима према свом веренику и утиску који је официр Херман оставио на њу. На њено изненађење, он се појављује на балкону. Изјављује јој љубав и моли је да се сажали на њега. Лиза попушта пред својим осећањима и признаје да и она њега воли.

II чин

На балу су међу гостима официри, са Томским на челу, као и Херман, Грофица са Лизом и Јелецким. Лиза Херману даје цедуљу и кључ, како би се њих двоје те ноћи састали. Јелецки примећује Лизину узнемиреност. На његове изливе љубави и нежности она одговара ћутањем. Херман одлази на састанак са Лизом, али се затекне у Грофичиној соби. По повратку са бала Грофица се присећа своје младости и заспи у фотељи, али се буди када Херман изненада стане пред њу и захтева да му открије тајну карата. Она одбија да разговара са њим. Када Херман, у очају, потегне пиштољ, Грофица умире од страха. Лиза улази у собу и, престрављена призором, схвата да је Хермана интересовала само Грофичина тајна.

III чин

Након Грофичине сахране, Херман у касарни лежи у бунилу. Лиза му у писму поручује да жели да се састану у поноћ. У мрачној соби официру се приказује старичин дух који му открива три карте. То су тројка, седмица и ас. Лиза чека Хермана на обали Неве и пита се да ли је он и даље воли. Када се он појави, говори му да би требало заједно да напусте град. Херман одбија, одговарајући да је сазнао тајну и журно одлази у коцкарницу. Очајна девојка баца се у Неву. У коцкарници, еуфорични Херман, уз присуство свих својих пријатеља и кнеза Јелецког, добија велики новац на тројку и седмицу. Његова изјава да је живот само игра звучи узнемирујуће. Јелецки једини наставља игру када Херман све стави на трећу карту. Али, у Хермановој руци се уместо победоносног аса приказује дама пик. Ужаснут, схвативши да је све изгубио, замишља лице Грофице које зури у њега са карте, пробада се ножем и умире тражећи од Лизе и Јелецког опроштај.

Овај језиви трилер из времена Царске Русије на сцени је Метрополитена први пут након 2011. године. Тенор Јусиф Ејвазов је Херман, сопран Лиза Давидсен остварује свој - са нестрпљењем очекивани - деби као Лиза, док њену баку, Грофицу, тумачи мецосопран Лариса Дјадкова. Баритон Игор Головатенко је Јелецки, а Алексеј Марков Гроф Томски. Хором и оркестром Метрополитена диригује Василиј Петренко.

Опера има једну паузу током које ћемо најавити наредни пренос - Берговог „Воцека", а чућете и који су све композитори стварали инспирисани делима Александра Пушкина.