Волфганг Амадеус Моцарт: „Дон Ђовани"

У дугом низу уметничких, додуше претежно књижевних дела на тему авантура Дон Жуана, насталих на основу старих легенди, као што су комади Тирса да Молине, Молијера, Голдонија или Пушкина, Моцартова опера заузима посебно место. У њој су композиторова музичка инвенција, снага израза и вештина музичке драматургије достигле врхунац. Опера има комичне елементе, као што су игра прерушавања и бурлескне случајности, али је ознака дела - drama giocoso, весела драма - одувек збуњивала публику, с обзиром на убиство у двобоју на почетку опере, те смрт главног лика у финалу. Дело се понекад означава и као опера буфа, како је учинио и сам композитор правећи попис својих дела. Треба знати да је у XVIII веку весела драма био уобичајени назив за италијанске музичке комедије у којима је било и озбиљних и комичних ликова.

Либрето за „Дон Ђованија" написао је Лоренцо да Понте. Овог необичног песника историја музике упамтила је као једног од најуспешнијих либретиста од како постоји опера, уметника који је саставио стихове на које је Моцарт компоновао три своје највеће опере: „Фигарову женидбу", „Дон Ђованија" и „Cosi fan tutte" (Тако чине све).

Могуће је да је Да Понте у либрето за Дон Ђованија унео и властита искуства, као и искуства свог пријатеља још из коцкарских дана у Венецији, чувеног заводника Ђакома Казанове. Казанова је, уосталом, био у Прагу на премијери опере за коју је послужио као делимична инспирација. Изгледа да је поменути поднаслов овог ремек-дела, drama giocoso, који је обележио њен жанр јединствен у историји музике, баш и настао када су се удружила три галантна мушкарца у најбољим годинама, склона авантурама. Како другачије објаснити настанак нечег тако јединственог и духовитог као што је Лепорелова „каталог арија"? У њој и дан-данас блистају духовите риме на рачун лаковерних и приглупих жена из разних крајева Европе, а у оквиру потпуно стопљених рима и музичких фраза, односно, подударности слогова и вокала текста са флексијама и логичним целинама мелодијске линије. Нешто другачији, притворно-нежни, лажни љубавни тон, готово пародија на стандардне љубавне стихове и арије тог времена, певане под прозором уз мандолину, може се препознати у Дон Ђованијевој серенади Deh vieni alla finestra. Како у музици, тако и у стиховима.
Премијера је била у Прагу 1787. Постоји податак да су, радећи на опери, Моцарт и Да Понте закупили станове у истој улици, један преко пута другог, те да су се често договарали довикујући се. У Прагу још и данас постоје куће у којима су, давне 1787. накратко живела и укрстила своје вештине овa двојица уметника. Моцарт је, дакле, приступио миту о Дон Жуану са тачке гледишта која није ни трагична ни комична, већ нешто између, истовремено лака, урбана и иронична. Пратимо главног јунака и његовог нераздвојног, трезвеног слугу Лепорела кроз низ сусрета који почиње фаталним дуелом где Дон Ђовани убија Комендатореа, оца Дона Ане, и затим кроз низ перипетија од сентименталних до хумористичних да би се све завршило Дон Ђованијевим падом у пакао.
Лука Пизарони наступа у насловној улози најпознатијег оперског заводника у овом Моцартовом ремек-делу. Његовог верног и препреденог слугу Лепорела тумачи Илдар Абдразаков, а терцет женских ликова чине Рејчел Вилис Серенсен као Дона Ана, Федерика Ломбарди као Дона Елвира и Аида Гарифулина као Церлина. Диригент Корнелијус Мајстер дебитује у радијским преносима.

У паузи преноса, поред најаве наредног, слушаоци Радио-Београда 2 могу прво пратити интервју са тумачем насловне роле, а затим разговор који су за часопис „Грамофон" водили чувени диригент, певач и специјалиста за рану музику Рене Јакобс и главни уредник часописа Џејмс Џоли. Њихова тема биле су опере Волфганга Амадеуса Моцарта, посебно три рађене на либрето Лоренца да Понтеа.