Знакови

Спомен обележја, као део јавног простора, једнако говоре о ономе коме је то обележје подигнуто као и о онима који га подижу. А како је код нас актуелна ситуација врло конфузна, нису ретке трибине и округли столови посвећени питању подизања јавних споменика код нас.

У Културном центру Београда организована је панел-дискусија на тему "Споменици у јавном простору" на којој су учествовали: архитекта Бојан Ковачевић, историчар уметности др Бранислав Димитријевић, историчар др Милан Ристовић, вајари Славољуб Цаја Радојчић и Душан Петровић и Чедомир Васић уметник. Организаторка и модераторка панела била је Гордана Добрић, кустоскиња КЦБ.

Циљ организације панела био је да се размотре основни параметри - историјски, друштвени, политички, али и уметнички - који су релевантни за подизање меморијалне пластике. Наиме, место сећања или меморије, не мора да буде само фигурални споменик, који мање или више реално представља лице или тело појединца у чију се част споменик подиже. То могу да буду и паркови, фонтане, кратки написи, тргови итд. Као и пластичне апстрактне форме које одражавају значај личности или догађаја. Током периода социјализма, јасно се знао идејно-тематски оквир, али је скулпторима и архитектама дата велика слобода у изразу, тако да у Југославији фактички, осим пар изузетака, није ни било соц-реалистичких споменика совјетског типа. Али после пада социјализма, идејни оријентир се изгубио, као и стилски и урбанистички. Примери Споменика Николи Тесли код аеродрома, Јурију Гагарину у истоименој улици, Бориславу Пекићу на Цветном тргу, Хајдару Алијеву у Ташмајданском парку, Николају II у парку изнад Руског дома (некадашњем Девојчком) само су насумични примери дезоријентисаности оних који доносе одлуке о меморијалној пластици у главном граду. А она је битан сегмент визуелног и представљања и перцептовања града.

У Знаковима преносимо најзанимљивије делове панела.

Уредник и водитељ Знакова: Сава Ристовић