Ризница

Недавно се појавила обимна монографија Времеплов кроз 80 година - Академија/Факултет ликовних уметности у Београду. Тим поводом гост Ризнице је аутор овог репрезентативног дела, професор доктор Ивана Симеоновић Ћелић.

Ово је први пут да се штампа један целовит и обухватан историјат Академије. Ивана Симеоновић Ћелић бележи да су акти потребни за оснивање донети 1937. године и да су у августу те године постављени и први професори: вајар Тома Росандић, иначе први ректор, и сликари Петар Добровић и Мило Милуновић. У октобру је затим уписана прва генерација, а 21. фебруара 1938. почела је прва наставна година. Да ли је то релативно касно, ако знамо да је Умјетничка академија у Загребу основана још 1907. године? Наши старији сликари били су углавном школовани на академијама у Бечу, Минхену, Паризу, Прагу... Од 1938. године је много већи број талената могао да стекне академско знање у нашој земљи, у Београду, него што је раније могао у иностранству. Да ли се то одмах одразило на живости наше ликовне средине, на савременијем изразу, на брзини стилских промена, и тако даље?
Академија je мењала своје називе кроз време. То је прво била Уметничка академија, па Академија ликовних уметности, па Академија за ликовне уметности. А од 1973, ова установа се зове Факултет ликовних уметности. Зар не би било лепше да се задржао стари назив Академија, као што је, на пример, случај у Француској?
Три године после оснивања установе уследио је ратни период. Из монографије видимо да се рад на Академији наставио већ од маја 1941, да је Вељко Петровић негде у октобру те године предложио увођење предмета Национална уметност, а Стојан Ћелић пише да се уписао на студије 1943. године. Изгледа да се бар привид нормалности одржавао колико је то било могуће.
У бомбардовању 1944. године уништени су Архив и Библиотека Академије, који су се тада налазили у згради Коларчевог народног универзитета - савезничким бомбама.
Да ли је после рата било покушаја да се успостави настава у духу социјалистичког реализма?
Данас су на ликовној сцени веома заступљени такозвани проширени медији, и многи уметници излазе у јавност са перформансима, радовима заснованим на концептима, на новим, дигиталним технологијама, и тако даље. Чак се и назив ликовне уметности често замењује називом визуелне уметности. Да ли је Факултет довољно узео у обзир ту нову реалност?
То су нека од бројних питања на које одговара проф. др Ивана Симеоновић Ћелић. Она је предавала Историју уметности око три деценије на ФЛУ, дакле, осетила је изнутра атмосферу ове уметничке установе, а то је посебно значајна квалификација за писца оваквог штива.

Водећи нас кроз историју Факултета ликовних уметности у Београду, дугу 80 година, Ивана Симеоновић Ћелић даје културној историји Србије изузетно значајно дело, чији важан део, између осталог, чине фотографије из историје Академије и репродукције уметничких портрета  на којима су представљени поједини професори и студенти.

Уредник и аутор: Соња Малавразић