Гозба

У најранијој филозофији мит и ум нису ни били супротстављени. У уводном делу Парменидове поеме, богиња правде саветује му да не иде путем обичних смртника, већ да умом просуђује μυ̃θος који ће му она објавити, те да постоји само један μυ̃θος који може да буде испричан. Дакле, истина Бића, доступна једино уму, открива се Пармениду кроз мит. Повезивање мита и мудрости, а тиме и умности, није била страна ни Аристотелу, када у Метафизици (књига Α) говорећи о чуђењу као извору, каже како су и љубитељи митова на неки начин љубитељи мудрости, или у књизи Λ, која је превасходно посвећена божанском бићу, где митове о боговима и божанској свеобухватности тумачи као предања неке старе, исконске мудрости.

Платон је критиковао традиционалну митологију Хомера и Хесиода, али је ипак и на митски начин излагао своју филозофију. Његов мит о пећини на пример, специфичан је по томе што у њему нема богова, ни именованих јунака, а ипак, ту је у суштинском смислу дат његов наук о истини, као што наводи Хајдегер. Хероји мита о пећини су "малобројни појединци - који су успели да дођу до целокупног свеутемељујућег сазнања о ономе што јесте - потенцијални, премда невољни 'избавитељи' човечанства, са отвореном могућношћу да буду убијени или у најбољем случају исмејани", како истиче Ирина Деретић, доцент на Филозофском факултету у Београду, у својој књизи Платонова филозофска митологија (издање "Завода за уџбенике"), са којом разговарамо у данашњој емисији.

Уредник и водитељ је Александар Лукић