Ризница

Гост „Ризнице" је академик Љубомир Максимовић, професор емеритус на Филозофском факултету у Београду. Разговарамо о стварању средњовековне Србије, која се налазила на тромеђи данашње Босне, Црне Горе и Србије. Њене тачне границе не знамо. Врло је важно имати у виду ову чињеницу за потоњи развитак збивања и присуства Срба на Балкану због тога што од момента доласка у близину империје, како кажу византијски извори,  почиње процес покрштавања.

Најближа византијска територија са које је тај процес христијанизације могао да бива покренут, била је Далмација, која је у политичком погледу била византијска област, али у црквеном погледу она је припадала Риму. То је, током првих векова, оставило велики утицај на начин покрштавања Срба. Наиме, њихово покрштавање није било иницирано мисијом Ћирила и Методија средином деветог века, као код неких других Словена, на пример Мораваца и Бугара. Почело је много раније и одвијало се на другачији начин. Јер, између византијског главног дела државе са Цариградом и новодошавших Срба тада у седмом веку, врло брзо се испречила Бугарска држава, која је тада постајала најјача држава на Балкану и ту директног контакта није било.

Постојало је тада неколико српских протодржава: Травунија, Конављи, Неретвљанска земља, Србија, Дукља... Са њима Византија одржава извесне односе. Знамо да у 10. веку чак неки од поглавара тих земаља носе византијске дворске титуле што значи да су формално укључени у византијску сферу утицаја. Такво стање траје до великог византијског обрачуна са Бугарском 1018. године. Тада Бугарска нестаје. Византија избија својом границом на Саву и Дунав, одакле се повукла још на самом почетку 7. века. Дакле, после 4 столећа, заузимајући централне делове Балканског полуострва поново, Византија долази у непосредан контакт са Србима који су мало западније него што ми то обично данас замишљамо.

Рецимо, у доба процвата бугарске државе, српско-бугарска граница је била на Ибру, а Београд је припадао Бугарској. То су некакви географски репери који говоре о томе какви су односи Србије и Византије тада могли да буду.

Почетком 11. века, кад долази до непосредног контакта, ствари се мењају постепено. Мења се и ситуација у самом српском корпусу. У 12. веку постоје само две државе: Зета и Рашка, односно Србија. То је време када Немањина породица и Немања долазе на власт. Немања ће касније, у својој Хиландарској повељи, рећи да је он наследио власт својих предака. Међутим, о томе знамо мало, каже академик Љубомир Максимовић.

Уредник и аутор: Соња Малавразић