Гозба
Његош и етос слободе. 200 година (шести део)
"Я сам живио међу вами, али ме ниесте познали; доћи ће вриеме, кад ћете ме се сећати и говорити, да е владика добар био, према другиех горкиех искушеня, коя ви предстое."
(Његош, 5. октобра 1851. године)
Ове Његошеве речи забележио је његов секретар и пријатељ војвода Милорад Медаковић. Предосећао је владика да му се смрт прибилижава (умро је 31. октобра) и није му било жао што ће умрети, већ што неће поживети барем још две године како би своје дело довршио и тако га оставио покољењу. После тих речи, обратио се свом брату Перу и братанићу Ђорђу: "Я хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену.", сведочи Медаковић и наставља: "Ови му одговоре да они то немогу учинити и ‘ко ће да те носи на Ловћен? него да те саранимо ође у цркву и близу нас. А на Ловћену, ти знаш, каквизи су Турци, могу послат'кога, да ти главу посиеку, па куд онда наша брука и грдило?'
Владика се промиени у лицу па ће са жалошћу проговорити: ‘То е моя потоня желя, кою у вас иштем, да е испуните, и ако ми незадате Божу виру, да ћете тако учинит', како я хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мой послиедньи час биће ми найжалостии и ту мою жалост ставлям вами на душу.'
На ове риечи даду му Божу виру, да ће га саранити на Ловћену. Онда се владика умири и нареди да дође свештеник са светом тайном, да узме причешће, а рече да сви изиђу."
О Његошу и етосу слободе настављамо разговор са Чаславом Копривицом, професором на Факултету политичких наука у Београду.
Аутор и водитељ је Александар Лукић