Ризница: краљ Милутин

Стефан Урош II Милутин Немањић био је син краља Уроша I и краљице Јелене Анжујске, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског. Рођен је око 1253, а умро у Неродимљу 1321. Био је један од најмоћнијих српских владара у средњем веку (1282–1321). Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија отпочела је своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница, чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Он је први краљ Србије који је постао озбиљан политички фактор у региону.

Краљ Милутин се сматра највећим градитељем и донатором српских цркава и манастира међу Немањићима. Његов биограф наводи да је владао четрдесет година и подигао четрдесет цркава. Осим у самој краљевини Србији, он је подизао сакралне објекте, или их обнављао, и по Византији (Солуну и Цариграду), Светој гори, Палестини, Синају и Италији.

По значају и лепоти издвајају се Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој Гори, ван његове државе. Канонизован је две и по године после смрти и проглашен Светим краљeм, а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II.

Женио се пет пута, последњи пут византијском принцезом Симонидом 1299. године. Та година била је прекретница у његовој владавини. Процес византизације захватио је целу државу, чиме је Србија веома ојачана.

Др Влада Станковић доноси нам нова тумачења неких догађаја из времена владавине краља Милутина, заснована на новим писаним изворима. Неки од тих извора су досад заобилажени, неки су скоро откривени и чекају своје тумаче.

Уредник и аутор: Соња Малавразић