среда, 31. авг 2022, 13:05
Породична прича
Мали запис. Има оних који, можда, сваког дана прођу поред нас- или ми прођемо поред њих, а да једни друге у очи не погледамо. А, у тим очима бисмо видели и себе- ако умемо да гледамо.
Познавати Гроздану Олујић - то јесте, заиста, била привилегија.
Знати је, то је већ за ретке, али има и оних које је у свој простор примала.
Ако је то значила да у вас има поверење.
Мали простор, у квадратима, још мањи јер је у њему био и - мали кревет за спавање, размишљање, летење, читање...
Мали простор и због хиљаду књига из којих би њене очи погледале у вас.
Седнеш на столицу, па не знаш на коју страну да гледаш, да ли кришом- непристојно је, или отворено луташ по књигама; читаш наслове, питаш - јер се сама књига нуди, можеш ли је узети у руку... па поново седнеш, али не читаш јер гледаш у Грозданине очи - или она у тебе гледа.
Читала је много, на разних језицима које је говорила, мноштво књига из себе изнедрила, али, пре свега, читала је човека: искреност и неискреност је могла у једном погледу да разазна, муку да оголи.
И да помогне.
Ако она не зна, зна ко зна.
И помогне.
А, да кажеш ХВАЛА, то је једино што после можеш.
Звучи бајковито!?
Није чуд(но).
Бајка нам и јесте тема.
Autor:
Редакција за децу и младе
Програм за децу и младе Радио Београда 1 постоји пуних шест деценија. Од тренутка када је Радивоје Лола Ђукић добио «партијски» задатак да организује нешто што би деци тих година било забавно и корисно, он је, талентован и мудар, направио дечју групу. [ детаљније ]
Коментари