Осећај за вокатив

Сећате ли се из основне такозваних питања за падеже? Ко – шта; коме – чему; кога – чега; хеј! ... и тако даље. Е, то „хеј!“ смо највише волели јер је било најлакше. Ту није имало шта да се учи, само замислиш како неког дозиваш. А кад смо за оцену мењали именице по падежима, и стигнемо до вокатива, нама онда лакне и ту хватамо залет ка она преостала два и обавезно оманемо да л’ је прво „с ким“ или „о коме“. А сад вокатив испаде проблем. Додуше, некад смо сви имали углавном домаћа имена која су се лако дозивала по граматичким правилима, или што би угледни лингвисти рекли – била су у духу нашег језика. А и нико нам тада није рекао да вокатив, на пример, не служи само за дозивање...

Како да се ослањам на језички осећај, кад смо сви у школи, на пример, професорку српског на ходнику дозивали са „професорка!", а директорку са „директорка!". А кад смо хтели да се наругамо некој нашој другарици што се прави паметна или некој штреберки, звали смо их „професорко!", што се ваљда уклапа у ону експресивну функцију вокатива. И ево, сад да сретнем своју српкињу из гимназије, појма немам како бих јој се обратио: са „драга професорка" или „драга професорко"...

Аутор текста и уредник - Мирјана Блажић

Глумац - Никола Којо 

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом