Осећај за вокатив
Сећате ли се из основне такозваних питања за падеже? Ко – шта; коме – чему; кога – чега; хеј! ... и тако даље. Е, то „хеј!“ смо највише волели јер је било најлакше. Ту није имало шта да се учи, само замислиш како неког дозиваш. А кад смо за оцену мењали именице по падежима, и стигнемо до вокатива, нама онда лакне и ту хватамо залет ка она преостала два и обавезно оманемо да л’ је прво „с ким“ или „о коме“. А сад вокатив испаде проблем. Додуше, некад смо сви имали углавном домаћа имена која су се лако дозивала по граматичким правилима, или што би угледни лингвисти рекли – била су у духу нашег језика. А и нико нам тада није рекао да вокатив, на пример, не служи само за дозивање...
Како да се ослањам на језички осећај, кад смо сви у школи, на пример, професорку српског на ходнику дозивали са „професорка!", а директорку са „директорка!". А кад смо хтели да се наругамо некој нашој другарици што се прави паметна или некој штреберки, звали смо их „професорко!", што се ваљда уклапа у ону експресивну функцију вокатива. И ево, сад да сретнем своју српкињу из гимназије, појма немам како бих јој се обратио: са „драга професорка" или „драга професорко"...
Аутор текста и уредник - Мирјана Блажић
Глумац - Никола Којо
Autor:
Мирјана Блажић
Свака грешка у језику има своју причу. Ко нађе грешку, ваљаће му и објашњење, ко не нађе, нека слуша причу, наћи ће се грешка сама. [ детаљније ]
Коментари