Морам и кад не треба

Кад дођу сунчани дани, сваког јутра идем до пијаце чак и ако не требам. Муж ми стално звоца да не мора баш сваког дана да идем. Али, милина је једна само да прошеташ, све шарено, свега има, све бих купила! Него, не могу после да одвучем све до куће. Због тога сад сваког јутра свратим, прошетам около, купим само шта требам да спремим тог дана, мало попричам са људима. Проблем је једино што се често нађе неки баксуз који се жали на све и само кука.

Ја се лепо, насмејана, јавим, а баксуз само чека да почне - и политика и корона и немаштина и млади... Са таквима о ничему не треба да се прича! Не подносим негативне људе, њих требамо да избегавамо у широком луку, сви су им криви за све. Стварно ми није јасно како могу да буду толико тмурни. Боже мој, свима је тешко, па живимо. Ни мене нико за ништа не пита, ћутим, али бар увек нађем разлог да се радујем. А кад дођем кући, не смем ни да поменем то мужу, одмах ће ми пребацивати: ,,Лепо сам ти рекао да не требаш сваког дана да идеш по пијаци, блаблабла". Али, шта ћу кад волим!

Аутор текста - Јана Стошић, студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факултет, Београд)

Глумица - Јадранка Селец