Српски на српском

- Докле више ове кише, мој Нешо? - жалим се тако док пијем кафу са комшијом једног суботњег поподнева.

- Свако јутро буди ме грмљавина, кошава шиба по прозорима, као да је торнадо. Венем као биљка по овом времену без сунца, а кућа ми се претворила у игло, колико је хладно. Да ми је да сам опет дете, па да макар не морам на посао по оваквим пљусковима, него да ме разбуди топла шоља какаа, па да дан проведем под ћебетом читајући о некој доброј авантури. Како се та безбрижност тихо негде изгуби.... ниси ни приметио, а већ си одрастао човек, па мораш да напустиш топло ћебе и да веслаш у кануу до посла. Јер кад падне киша, чамац је у овом граду много бржа опција од градског превоза. Хвала богу, па се данас не ради.

- Имаш право - рече Неша - али изгубио си ти још по нешто осим те детиње безбрижности.

- А шта сам то изгубио?

- Па изгубио си - каже ми Неша - мало штима за стране речи. Видиш, не каже се игло, него иглу. А и не би баш могао да попијеш шољу топлог какаа, него какаоа.

Аутор текста: Јелена Вујковић, студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факултет, Београд)

Глумац: Феђа Стојановић

Уредник: Мирјана Блажић