Код два бела голуба

Стеван Луковић је рођен 1878. а свет је напустио 1902. године, у својој двадесет петој години. За живота није стигао ни да објави књигу. Група његових пријатеља и сарадника, на челу са Јованом Скерлићем, објавила је 1903. збирку сачињену од 29 песама oвoг рано преминулог песника.

У својој ''Историји српске књижевности'' Јован Скерлић је о Стевану Луковићу записао: „Те малобројне, још недовршене, песме показују велики и оригиналан песнички таленат. Песничка природа у најбољем смислу речи, фина душа и отмен дух, Луковић је и формом и садржином доносио нешто ново у српску поезију. Он је песник '''чезнућа и снова'', неодређене туге и дискретне меланхолије, нечега неодређеног, сановног, суптилних стања свести. Његов елегичан и лиричан стих је музикалан и у неколико песама постигнути су велики музички ефекти. Неколико његових песама симболичких и музикалних иду у најоригиналније и најбоље ствари модерне српске поезије."

Међу ове симболичке и музикалне песме свакако спадају: ''Јесења кишна песма'', ''У позни час дана'', ''Ноћне арије'', ''За душиним летом'' и још неке песме. Квалитет Луковићевих стихова учинио је да је ''Јесењу кишну песму'' Зоран Мишић уврсти у своју чувену Антологију српског песништва. За самог песника Мишић је устврдио: ''Стеван Луковић је најмузикалнији песник нашег симболизма. Његове најбоље песме пуне су тајанства и трагичних слутњи.''

Аутор емисије: Војислав Карановић