Код два бела голуба

''За медицинског педагога и професора Универзитета није изнад свега важан jeдино биланс научних радова или истраживачких достигнућа. Кажем то због тога што сам уверен да је научна мисао у сталном развоју. Она се, откривајући ново, стално усавршава и непрестано тражи у новом још потпуније и боље и свеобухватније. То је неопходност и то је, сигуран сам, она важна страна научног прогреса и његовог значаја за развој друштва у целини.
Међутим, она друга страна, дидактичка и хуманистичка, иначе јединствена са развојем научне мисли, исказује се обухватањем и континуитетом у подршци и развоју научних посредника. У ствари, карика на карику чини драгоцени низ међу генерацијама лекара-истраживача, лекара-дијагностичара и лекара-клиничара. Сви они заједно имају у свом стручном усавршавању два циља: први је, унапређење метода утврђивања болести и други је, излечење што већег броја оболелих људи.

Не мислим, дакле, да сам за собом оставио једино и само толико-и-толико радова одређеног научног доприноса општем развоју српске и југословенске медицинске науке, већ, пре свега, мислим да сам за собом оставио једну хуману, успешну и медицински ефикасну школу клиничара и дијагностичара, колико међу радиолозима, толико међу кардиолозима и гастроентеролозима. Дубоко верујем да је то оно без чега се за једног професора Медицинског факултета не може казати ни да је био довољно добар научни педагог, нити потпуно користан члан друштвене заједнице.

Отуда, осматрајући своју, преко пола века, дугу делатност медицинског педагога и клиничара, могу, пре свега и са великим задовољством, да видим значајне представнике медицинских генерација на чије сам стручно, етичко и научно формирање, надам се, корисно утицао.
Зато ће се о низу мојих млађих колега и сарадника са осећањем испуњења високих стручних квалитета тек говорити као о представницима медицинске или клиничке школе коју сам лично увек подстицао - мишљењем, саветом и стручном подршком''.

Радио Београд 1, 20.00