Таласање - Шетња

О Железари Смедерево, вероватно најврелијој теми у овом тренутку , причамо са човеком који је на њеном челу провео десет година, од 1991. до 2001., господином Душком Матковићем. Добар дан..

Д. Матковић: Добар дан

Како Вам се чини ево, после 14 година, враћамо се некако да причамо о Железари са Вама који сте је водили кроз један од најтежих периода - период санкција. Чини се да су се тешка времена вратила и ево - после пропасти преговора са Есмарком, расписан је јавни позив за проналазак професионалног менаџмента, кажу, највероватније страног. Какав је Ваш коментар? Хајмо за почетак - да ли бисте Ви били заинтересовани за тај посао, са својим тимом?

Д. Матковић: Не, ја нисам зантересован, то је давно било, одавно нисам у црној металургији према томе немам интерес ја да се бавим  тим послом  али бих можда могао онима који одлучују, некад да дам неки савет, неку сугестију, да будем од помоћи... јер, шта ми је мотив? Што волим ту Железару, везују ме лепе успомене и вероватно најуспешнији период у мојој каријери је  везан за тих десет година рада у Железари, под санкцијама... и то што мислим да је Србији Железара неопходна. Мислим да је убедљиво најбољи привредни систем - ако се добро води - и зато разумем и подржавам што је Влада Србије то схватила, односно председник Владе Србије - и толико стоји иза тога да се Железара очува.

Постоји једна веома оштра подела у јавности око тога да ли је Железара тако добра фирма и да ли је Железара заиста потребна српској привреди, и о томе ћемо разговарати мало касније. Али, што се тиче овог уговора о менаџменту - колике су шансе да се на овај начин нађу прави људи за та права места у Железари?

Д. Матковић: Прво, да Вам кажем, то су два питања...Око те поделе да Железара треба или не треба, значи, ја бих ту поделу најједноставније дефинисао као поделу на аматере и професионалце. Они који знају, знају да  Железара треба да постоји, то је основ индустрије земље, металопрераде, наменског комплекса, извоза, увоза, великог обрта и тако даље и о томе можемо пуно да причамо. Али, не бих рецимо да причам и да полемишем са онима који то не знају. Њих је много, појављују се, такозвани аналитичари, економски аналитичари, политичари, такозвани бизнисмени... смешни су ми неки новокомпоновани бизнисмени направљени у транзицији који причају о Железари, тако да ја са њима не желим да полемишем. Мој је став: Србији треба Железара, сјајна је то фирма са добрим вођењем, а поготово када су и тржишни услови такви да иду на руку. Јер, не заборавимо какве је периоде имао US Steel рецимо у Железари, где је профит месечни био 10, 12, 15 милиона евра - на месечном нивоу. Тако да је моје потпуно јасно опредељење...

А што се тиче овога да ли треба направити менаџмент уговор, ја сам људима из Немањине просто сугерисао прошле године да је то једино решење у овој тржишно ситуацији. Прошле године у ово време, и да треба две-три године направити ту добру менаџмент варијанту и након годину-две-три, кад се тржишна ситуација промени на боље још, а кренула је, и кад се стабилизује добро пословање, стабилизује производња, на једној или две пећи... Видим да се сад сви стручњаци (споре) једна или две пећи, нек се добро ради на једној пећи, довољно је за Железару па ћемо видети за другу пећ, то је потпуно друга димензија у пословању када је друга пећ али нека се на једној стабилизује - Железара може да бира партнера након тога. Тако да ја мислим да је ово прави пут с'тим што сам указивао на њега и пре једно годину дана, али, добро, разумем и овај напор који је направљен са Есмарком, то је америчка компанија, то су пожељни партнери, и разумем да су уложени велики напори, жао ми је да до тога није дошло али...надам се да ће се кроз менаџмент уговор направити решење...надам се...

Хајдемо онда да разбијамо те митове о Железари, пошто смо, као што сам рекла, стручна јавност је ту веома подељена. Једнако се жустро бране и они који тврде да је Железара једна рупа без дна која само производи губитке од када постоји и једнако жустро своју тезу заступају и они који кажу да је она компанија која је заправо база читаве металске индустрије у нашој земљи.  Шта кажете на овај мит да је Железара једноставно одувек губиташка фирма?

Д. Матковић: Па ја морам да кажем да, 1991. кад сам ја дошао, фабрика није радила једно шест, седам месеци. Подигли смо брзо производњу, дигли чак на рекордне нивое пре него што су уведене санкције Онда смо за време санкција правили мању производњу, па када су ублажене санкције правили смо већу тако да смо, од задње четири године, три године радили профитабилно све време запошљавајући 15 хиљада људи које смо имали, 11 хиљада у Смедереву...чак смо некад радили са  пет хиљада тона месечне производње, и три и по и четири..налазили смо решење, и затварање домаћег тржишта, и тако даље-значи, то је цела једна прича, књига има о томе како смо прошли. Али, то је доказ над доказима. Људи стално пренебрегавају то време, то је паклено време, скоро ратно време у којем је радила једна Железара, чак профитабилно! Добили смо кредитну линију, подршку Европске уније и Италије, и добили смо кредитну линију од 110 милиона долара коју у целој источној Европи нико није имао на том нивоу, да радимо.То људи сад пренебрегавају, не знам зашто то заборављају, а то је највећи доказ да Железара може сјајно да ради али морају ти циклуси на тржишту да се одражавају на пословање. Створи се резерва из једног периода па се смање трошкови кад је најтеже али може да се ради и ту је велика, велика, огромна улога менаџмента и зато ту треба и та међународна димензија ...

Други мит око Железаре је да она ствара веома јефтине производе и да од њих не може да живи. Да је једноставно застарела, да не производи оно што данашњој индустрији треба.

Д. Матковић: Ми смо то увидели још тада кад смо радили да мора Железара да има више фазе прераде, и имали смо три фабрике на Косову, имали смо фабрику у Шапцу и фабрику у Алексинцу. И зато ја и причам о профитабилности у задње три-четири године пословања у санкцијама, јер смо дигли ту производњу, више фазе прераде инкорпорирали у систем Железаре. Међутим, и без тога Железарина роба је сјајна, минимум једна од најквалитетнијих у Европи а то значи да немате проблем пласмана. Немате проблем да продате ту робу фабрикама које онда имају организовану вишу фазу прераде. И сад, добар менаџмент на томе може да прави, на економији обима, да прави успешну економију и пословање. Јер је шанса Железаре управо у томе што има добар програм и што може све да прода. А треба наравно да буде један од приоритета да се поново врате те више фазе прераде или да се продају у непосредном окружењу, тим фабрикама које су биле део Железаре. Па онда Шабац, Косово, Алексинац, да поновим...или другим у окружењу. Али, свакако да је то један сјајан привредни систем.

Договарајући се за овај овај разговор закључили смо да је Железара заправо остала без  индустрије за коју ће да производи. Да ли је можда у томе проблем, да ли можда ту настаје та разлика у мишљењима каква њена судбина треба да буде?

Д. Матковић: Знате шта, то је једна велика тема и мени је жао и кандидујем се негде када буде био разговор са експертима или такозваним експертима о томе шта је урађено у Србији и после 2000. године са индсутријом, са производњом и извозом јер свака успешна економија почива на основној полузи: то је производња-извоз. Швајцарска, Немачка, Америка, Јапан на томе почивају. Ми смо поломили кичму Србије ломећи индустрију и извоз. Значи, то смо направили. Сад, ја мислим да постоји могућност пласмана пет, десет, петнаест хиљада тона још на домаћем тржишту...говорим прво конкретно а када генерализујем, значи, металски комлекст делом постоји а делом би се оживео кроз рад Железаре, па наменска индсутрија па извоз...све су то ствари које су супер аргументи а не аргументи, да Железара мора да постоји и плус да има тај повратни ефекат. Мора Србија да се врати индустријализацији ако хоће прави пут, али пре свега производњи за извоз, то је основ.

Да се вратимо на митове. Такође се често помиње да Железара има огроман вишак радника. У Железари тренутно ради око 5 и по хиљада људи...Прича се да је УС Стеел својевремено, када су радници тражили повишицу зарада, одговорио да они имају наводно погон у Америци у коме ради хиљаду и по радника а који има сличне капацитете као фабрика у Смедереву. Дакле, да ли постоји тај толики вишак радника у Смедереву?

Д. Матковић: Знате шта, ја сам...почећу са одговором тако што ћу бити мало субјективан. Ја сам имао тада у Железари кад смо радили за време санкција 11 хиљада људи у самом Смедереву и још четири хиљаде у овим фабрикама које сам поменуо. И никада ни један човек није отпуштен зато што је, за време санкција, технолошки вишак. Зато што је црна металургија таква да није радно интензивна делатност и ту трошкови радне снаге не учествују много у укупном приходу или, ако хоћете да гледате кроз трошкове, у трошковима. Много су већи трошкови руде, кокса и тако даље, приходи су већи. Наравно, ту увек треба рационализација али са пет , пет и по хиљада људи колико Железара сад има-минимум што могу да кажем је да, наравно, нема ни једног вишка запосленог, ни једног радника који је вишак. Сви они могу да се упосле да раде, чак и на једној високој пећи.

Када помињемо то како све могу да се упосле радници Железаре, многима је прва асоцијалција на Ваше време, са правом или не...у Ваше време је у погонима Железаре била је организована производња печурака. Дакле, која је у ствари права прича о печуркама?

Д. Матковић: Прво, морам да кажем да је Србија, нажалост, добрим делом и проклета авлија. Нико се не сећа да смо ми прехранили 15 хиљада људи, десет година, за време санкција. Да никада нисмо закаснили, првог и петнаестог плата за свих 15 хиљада људи, то нико неће да помене. И да смо одржавали производњу и смислили пројекат „Гвозден" који је био револуција у црној металургији...како отпад у челичани претворити у челик, па направити то-нико неће да прича. Али, сви се сећају, хајде, то је симпатично било, то је било чисто политички. Били су неки људи из СПО-а, који су знали шта се дешава у фабрици, радили су унутра па су дали лидеру СПО-а па је он причао о неким печуркама а то је...ми смо таквих програма имали можда и преко педесет. То су такозвани профитни центри, ми смо све време наравно живели од производње челика, гвожђа, топлих лимова, трака и тако даље...макар и са пет хиљада тона и тако даље а ово је случајно дошла идеја.

Има један простор, топао и мрачан испод топле ваљаонице, огроман, као два фудбалска игралишта. И приликом обиласка фабрике видели смо, показали су ми инжењери, била је идеја: чим је топао и мрачан, зашто ту не би гајили печурке? Двадесет људи је ту радило пар година, и прехрањивало 40 породица, да кажем, јер су давали 40 плата. Чак и на томе се види колико смо успели, али смо радили још 49 других програма где смо запослили... три до четири хиљаде људи је од тих профитних центара добијало плату а осталих 6,7,8 хиљада је радило на основном програму, од англомерације до хладне ваљаонице. Према томе, то је једна објективизирана и информација и анализа тога шта је било, ово све друго тада је била острашћеност а сада вероватно никога не занима али добро...лепо што сте ме питали.

Шта се још радило у тим профитним центрима? Зато што и сада се разматрају разне алтернативе за Железару, чак је неко, погрешићу ако будем цитирала, али рекао да све да се узме да се рециклира све што је било, да се узме, угаси Железара и да се рециклира да би морало две године да прође и да би чак и на томе могло да се ако не заради онда макар исплате дугови. Шта се још радило у тим профитним центрима?

Д. Матковић: Могу да кажем шта се радило али прво да кажем да то данас није потребно. Зато што нема санкција, нема вишка запослених, данас само треба да се ради, да се прави пуна производња, да се ради 80-90 хиљада тона месечно на једној пећи а 100, 110 може да се прави са додатном прерадом слабова, значи може да се прави пуна производња и то, запослити 5 и по хиљада људи никакав проблем није. Заиста није, отворено тржиште, нема санкција, нема ничега. А то тада, ја не могу сада да се сетим али има књига у Железари, „Профитни центри", како запослити људе и тако даље...Отпад који је био у Железари се скупљао, радили су се прозори, радили су се чамци које смо сјајно продавали, непотовиви челични чамци. Онда, један део људи се бавио уређењем обале у Смедереву и тако даље. Значи, радиле су се све ствари које су биле корисне, зато су се звали „профитни центри", они су правили те мини-профите. Запослиш људе и нико не седи кући у време санкција. Ја заиста кажем да се поносим, чак и тим радом профитних центара. То је креација била у том тренутку -али, то данас не треба. Данас мора да запосле пет хиљада људи. Менаджери који воде Железару мора профитно, уз пословање са профитом да запосле пет хиљада људи.

Погледали смо у прошлост и треба да погледамо у будућност. Дакле, хајде да претпоставимо, што се каже, најпозитивнији могући сценарио. Дакле, ако се све коцкице скоцкају како треба за Железару, каква је њена будућност, како је Ви видите на кратак рок а каква је на неки дужи рок?

Д. Матковић: Ја мислим да се тржиште полако враћа, да падају цене, колико сам ја у току, руде и кокса, и уз неко стабилизовање или благи раст у наредном периоду цена готове робе Железара мора да послује са профитом. Уз овакву подршку државе какву даје премијер и ова Влада, значи, то је основа за добро пословање. Мислим да треба направити некакав менаџмент уговор управо овако како чујем да говоре идеју, значи треба да буде јака међународна димензија, због банака, због поверења у свету и тако даље. Мора да буде домаћа димензија у менаџменту, мора да има, техничка, део комерцијале...Ја имам осећај да то две до три године мора да се „заврти" да би дошли у ситуацију да стратешки партнери сами долазе и нуде да преузму, да буду стратешки партнери, да купе Железару и тако даље. Али, то без две-три године озбиљног, крвавог рада у Железари не може. И уз подршку Владе, наравно, која је, видим, постојала и сигуран сам да ће постојати и даље заинтересованост да нађу решење.

Радио Београд 1, 10.05