Караван

До тада, овде ће да тече мед и млеко. Ускоро, кажу, без алфатоксина.

Једино нам је жао што ће ова кампања трајати још само до ''оне тамо'' суботе. Јер, у Србији се најбоље живи док траје предизборна кампања. Никад више нових радних места и страних инвестиција. Затвори и кафане су пуни, а незапослени као да су у земљу пропали. Нигде их нема, па ни у званичној статистици.

Док траје кампања, нема шта нема. И сви обећавају. И они који имају убедљиво највећу подршку бирача, али и они који би душу продали само да пређу тај проклети цензус од пет одсто. Ма обећавају и они који не могу ни унутар шире породице да нахватају ни 250 кандидата за посланике, а камоли да за њих још обезбеде 10.000 потписа грађана са правом гласа и потврдом да су при здравој памети. Време је да прошлост оставимо иза себе, да завиримо у светлу будућност и потражимо одговор на питање има ли краја кризи? Хоће ли у догледно време Србија престати да тоне, да седам милиона веслача, којима је вода одавно изнад грла, узму бар мало ваздуха и престану да сисају весла?

Међутим, добро је и што се у Србији ружне ствари лако заборављају. Тако се готово нико није сетио да је почетком овог месеца прошла друга година откако је држава Србија купила смедеревску железару. За долар. Ех, како нас је скупо коштао тај један долар. А тек ће да кошта, ко Светог Петра његов специјалитет.

Писац текста: Зоран Николић Зозон

Радио Београд 1, 14.05