Караван

И раније је Николић залазио у ове крајеве, али никада те посете никад нису биле тако званичне и овако официјелне до уштогљености.

У пратњи високих функционера и још виших телохранитеља председникова свита је у Бајчетину стигла у петак предвече, када над Шумадијом и Левачом, али и ширим окружењем почиње да пада мрак. Пошто је одсео у својој кућици, својој слободици, председник се препустио одмору и сабирању утисака са управо завршених посета разним меридијанима на којима би му и Магелан позавидео, а затим је отишао на починак како би ујутру одморан и чио могао да започне серију сусрета, јер најтежи разговори нису у Вашингтону, Москви или Пекингу. На најмање разумевања сваки Србин наилази у свом селу. Пример нашег престолонаследника то најбоље потврђује, јер њега много боље разумеју Енглези и Американци него што га капира наш човек и Србин, бре.

По окончању веома плодних и пријатељских разговора, закључено је да председник са комшијама негује добросуседске односе, који би могли да послуже као пример и другим кризним жариштима, а да на европском путу Бајчетине постоји само још по која препрека у виду ударних рупа на деоници до Крагујевца, али да је одатле до Брисела пут раван као стакло.

Задовољан што то чује, председник Николић на растанку није рекао збогом, него довиђења, из чега се може извести закључак да ће Бајчетина, после Пекинга, Сао Томе и осталих Принципа, Буркине Фасо, Индонезије, Фарских Острва и сличних предела на којима још није био, остати уписана као дестинација која ће му увек стајати на путу. Одлазећи, председник је још само поручио да они који са подсмехом гледају на његова путовања могу да очекују да ће отићи чак и тамо где људска нога још није крочила, само ако је то у интересу српског народа, мира и међународне сарадње.

Бајчетијанци су махањем руку показали да за овакве ставове Николић има њихову пуну подршку и разумевање, а за повике живели, још се не зна да ли су се односили на председника, или на ракију, као финални производ његових руку.

Радио Београд 1, 14.00