Караван

Засад је потписан споразум о заједничкој продаји карата и размени кодова на 22 дестинације Етихада и 23 европска лета Јата, што значи да ће и наши и њихови тапкароши сада имати много више посла.

То би могао бити први корак ка опоравку Јата, али, познавајући нас, пре би се могло рећи да је овим потезом Етихад направио први корак ка пропасти.

Да не буде забуне, било би сјајно ако се то стратешко партнерство оствари, али никоме ко је при здравој памети није јасно какву би вајду од тога имао Етихад.

Флота Јата у просеку је старија од аероплана браће Рајт и нејасно је како те шклопоције уопште полете. Стратешко партнерство Етихада и Јата било би гори пословни потез од удруживања реномиране рент-а-кар компаније са неким ауто-отпадом на Ибарској магистрали.

Дуг Јата већи је од петогодишње производње нафте свих чланица ОПЕК-а, па је нејасно како ће их компанија из нејаких Емирата сервисирати.

Све и да се изборе са овим проблемима, руководство Етихада мораће да сарађује и са министром саобраћаја Милутином Мркоњићем који је већ годинама гарант да се у Србији ништа неће урадити како ваља. Или урадити уопште.

Једино што у Јату ваља су пилоти и стјуардесе. Шофери авиона некако успевају да полете са клоцни, одржавају скаламерију пуну рупа у ваздуху и релативно безбедно слете кочећи ђоновима ципела. Храбре стуардесе су ту више да се нађу пилотима, него престрављеним путницима.

Нема сумње да је Јату неопходан стратешки партнер, али је питање да ли је стратешком партнеру потребан Јат. Етихад управо одлучује о томе.

Уколико донесе праву одлуку, Етихад има шанси да се спасе.

Писац текста: Александар Стојадиновић

Радио Београд 1, 14.00