Караван

Ако се повуку извесне паралеле са нашом славном прошлошћу, лако се и најтврдокорнијој психијатрији јунговског типа може доказати да нешто што је данас и овде лудило, сутра може да се сматра генијалним доприносом колективној памети не само нас Срба, него и читавог човечанства.

Мош’ мислити како би се пре једно четири стотине година гледало на неког нашег претка који онако, уз гусле, тврди да је земља округла. Не само у његовом селу, него и у читавом региону владало би неподељено мишљење да је матори потпуно одлепио.

Кад би неко од наших старих пре једно триста година почео да говори о правима геј и осталих националних мањина, њега би сматрали за некога коме су свраке потпуно попиле мозак.

О оном нашем далеком рођаку, који би пре једно два века причао о неопходности да се Србија нађе у Европи, савременици би без двоумљења изрекли суд да је толико померио памећу да му више ни батине и купање у хладној води не могу помоћи, а на као тешког душевног болесника гледало би се на неког од наших дедова који би само пре стотинак година тврдио да га интересује само секс, дрога и рок енд рол.

Зато када упознате неког који тврди да и за Србију долазе бољи дани, немојте му одмах одређивати степен тоталног лудила, у смислу неке ћакнутости. Можда ће се за четири века остварити баш оно што данас тврди он, а неће владати мрак у који верујемо ми остаци овдашње памети.

Писац текста: Зоран Николић Зозон

Радио Београд 1, 14.00