Караван

У овом тренутку, међутим, ни ми више не робујемо неким агама, беговима или везирима, ако се, пак, под робовањем не подразумева зависнички однос према турским тв-серијама, него живимо у робовласничком систему који карактерише постојање више апсолутних господара. Дизање на неки устанак у нашем случају унапред је осуђено на пропаст, јер ми не само да немамо довољно људства за тако нешто, него смо и материјал у протеклим временима прилично потрошили, а понеком летвом или каменом коцком не руше се они у чијим торбама држимо своје главе.

Да бисмо се дочепали какве такве слободе, ваљало би устајати на стране амбасаде, тајкуне, билдербершке групе, банкаре, илуминате, лобије, масоне, интересне групе, нарко и друге картеле, гилде, удруге, тајне службе, организовани криминал, домаће и дивље предузетнике...

Истини за вољу, са страним амбасадама смо једном већ покушали, па нас зато и сада третирају горе него оптужене на Нирнбершком процесу. Можеш мислити како би на нас гледали Ротшилди када бисмо дигли руку на неког од чланова фамилије Билдерберг? Не бисмо, бре, добили кредит од доласка старих Словена у ове крајеве до данас, а можда ни до бољег сутра.

Зато је најбоље да одустанемо од своје слободарске традиције и да се угледамо на старе и нове Грке и Римљане који јесу измислили робовласнички систем, али данас нема већег робља од њих. Ако могу да робују они, можемо и ми, који смо то тако успешно чинили пет векова под Турцима и другим страним угњетачима и домаћим давитељима.

Уосталом, и ми знамо да слобода подразумева одговорност. А ''изедеш'' ти живот под теретом одговорности.

Сва сличност са најновијим догађањима у власти и опозицији – намерна је!

Писац текста: Зоран Николић Зозон

Радио Београд 1, 14.00