Караван

Човек није био на Месецу, нису постојали млазни авиони. Мушкарци нису носили минђуше. Рођен сам пре компјутера. Када је у моје вријеме госпођа улазила у трамвај или аутобус, деца и млади су пожурили да им уступе место. Мушкарци нису никада поздрављали жене, а да не устану ако су седелии. Устали би сваки пута када би жена устала па и само за тренутак. Мушкарци су отварали врата аутомобила или која год друга врата и женама помагали да скинути капут. Научили су нас да разликујемо добро од лошега и да смо одговорни за своје поступке и њихове последице.

Нисмо знали за бежични телефон, о мобилнмом да и не говорим. Нисмо слушали стерео снимке, ЦД-е, ДВД-е, нисмо имали електронске писаће машине, компјутере, лап топове. Нотебоок је била бележница.

Сатове смо навијали сваки дан. Ништа није било дигитално. Кућни апарати нису имали светлеће приказиваче. Није било банкомата, микроталасних пећница.

Није било инстант фотографија, а за развијање је требало причекати барем 3 дана. Када је на неком производу писало Made in Japan, то је значило да је лошег квалитета, а производа с натписом Made in Korea, Taiwan или Тhailand, а поготово Made in China није ни било. Нисмо чули за Pizza - cut или McDonald's нити за инстант кафу, енергетска пића. У продавници је било могуће купити нешто за 5 до 10 динара. Сладолед, возна карта или освјежавајуће пиће коштали су 10 динара. Нови аутомобил је коштао 10. 000 динара. Сада ми реци шта ти мислиш, колико ми је година?

Е..., деда. Више од 200 година!?

Не, драга моја, само педесет!

Писац текста: Милена Шишкин

Радио Београд 1, 14.00